Učite od Vuka Draškovića

Taj predlog je odbijen, i treba otvoreno reći da ga nije odbio predsednik Boris Tadić. Od tog momenta nadalje, pregovori su počeli da se odvijaju pogrešnim kolosekom koji je doveo do aktuelnog stanja u kome Srbija faktički tuži velike zemlje i lobira u zemljama Trećeg sveta, a Kosovo živi životom faktički nezavisne države, dok podela teritorije, sve manje prihvatljiva i kosovskim Albancima i međunarodnoj zajednici, u Srbiji i danas ostaje tabu tema.

Neposredno pred izbore krajem 2006. godine, Vuk Drašković, tada ministar spoljnih poslova, koji je upravo završio veliku turneju po zemljama EU nakon koje su stizale poruke velikog broja zemalja da neće podržati nezavisnost Kosova, ostavljen je, kako bi Englezi rekli, „napolju na hladnom“ od strane obe demokratske stranke u Srbiji. Njegovo otvoreno postupanje, uz unutrašnju opstrukciju u redovima samog SPO, u kome su neki iskoristili njegovo bavljenje spoljnim poslovima da pokušaju da ga marginalizuju i preotmu mu stranku, dovelo je do toga da je politički opstanak SPO zavisio od vizije dve tada velike demokratske stranke: ko god da je napravio predizbornu koaliciju sa SPO, profitirao bi od te koalicije na sličan način kao što je svojevremeno DOS profitirao od same činjenice da je narod video da opozicioni lideri mogu da se ujedine, pa su dobili mnogo više glasova nego što bi dobili zbirno kao odvojene stranke.

DSS je tada napravio fundamentalnu grešku na osnovu pogrešne procene da „njihovi birači nisu i birači SPO, te da nemaju ništa zajedničko“, a verovatno je slično razmišljao i DS. Vuk je ostao sam, DSS je, posle perioda manjinske vlade, dobio opet skromnu kvotu glasova, posle čega je usledila cikcak putanja trgovine o vlasti koja se završila političkim slomom.

Pogledajmo posledice samo ova dva poteza napuštanja Draškovića u ključnoj fazi pregovaračkog procesa, i u političkom procesu formiranja najvažnije vlade, one nastale početkom 2007. godine.

Da su se pregovori o Kosovu odvijali na osnovu „mape“ koju je Drašković tražio, danas bi stanje na terenu verovatno bilo sasvim drugačije, i mi bismo vodili debatu o granicama i teritoriji, uz mnogo veći stepen kontrole nad onim delom Kosova na kome žive Srbi, a samim tim i uz veći uticaj na sistemska pitanja funkcionisanja Kosova, od njegove ekonomije, preko bezbednosti, do regionalnog transporta i prekograničnih odnosa sa Makedonijom. Drugim rečima, da se išlo tim putem, koji je isključen od samog početka, manevarski prostor kosovskih Albanaca danas bi bio mnogo manji, a relativna pozicija Srbije u odnosu na njih daleko snažnija. Kao rezultat suprotnog koloseka, mi se danas nalazimo u poziciji da nam kosovski intelektualci mogu reći da „živimo u prošlosti“, a da nam američki ambasador na Kosovu poručuje da „zaboravimo snove o podeli Kosova“.

Pogledajmo posledice napuštanja Draškovića pred izbore 2006. godine. Neposredno posle tih izbora napravljena je vlada DSS-DS, nakon 24-časovne odiseje sa Tomislavom Nikolićem kao predsednikom Skupštine, koji je potom odmah smenjen promenom volje nesuđenih koalicionih partnera. Ta vlada je u ključnom trenutku, kada je bilo potrebno nacionalno jedinstvo, oborena ostavkom lidera DSS na mesto premijera, uz optužbu da je njegov koalicioni partner, faktički, nelojalan državnim interesima. Kao rezultat, stvoren je jedan politički rov između DS i DSS, radikali su razbijeni, nastao je konflikt između njihove dve poslaničke grupe u parlamentu, i mi i danas imamo jednu veliku parlamentarnu stranku koja nema legitimitet, jer nikada nije bila na izborima, a učestvuje u parlamentarnom životu. Kosovo je proglasilo nezavisnost, velike zemlje su ga priznale, DSS je sa nekih 18-20 odsto glasova u vreme manjinske vlade pao na jedva pet odsto podrške, na šta je stranka odgovorila dodatnom centralizacijom i samoizolacijom.

Zaoštrene suprotnosti do kojih su doveli ovi antagonizmi, pogoršane ekonomskom krizom i neslućenim razmerama organizovanog kriminala, danas faktički stvaraju atmosferu u srpskom društvu u kome ginu navijači, sakate se životinje, svaki dan se puca po gradovima, a evropske integracije su sve jasnije, i sve više, usporene novim političkim uslovima. Radio Slobodna Evropa je početkom aprila objavio zaključak da je Srbija naposletku ušla u redove „tranzicionih gubitnika“, šta god to značilo.

Izlaz iz postojećeg stanja leži u prepoznavanju tri osnovne činjenice.

Prvo, u Srbiji nema „izdajnika“. Svi lideri političkih stranaka i učesnici u javnom životu su patriote. Retoriku „izdajnika“ perpetuiraju sitni političko-ideološki profiteri ispuzali ispod marksističko-provincijalnog šinjela, koji smatraju da je opoziciono delovanje isto što i srbovanje preko nišana iz slivnika društva. Australijanci imaju jedan interesantan izraz za ovu vrstu politike: „Guttersniping“, što u doslovnom prevodu znači upravo sedenje u slivniku pored ulice i gađanje nekog ko prolazi iz puške. To nije politika dostojna istorije srpskih političkih pokreta.

Drugo, potrebno je da aktuelna koalicija osveži krv svoje politike prema Kosovu vraćanjem prirodne uloge Vuku Draškoviću u svojim redovima. Neposredno nakon poslednjih izbora, potpredsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac, komentarišući rezultate izbora, rekao je da mu je lično žao što SPO nije ušao u parlament, ali je ta nepravda delimično ispravljena njegovim uključenjem u Vladu Srbije. Ona, međutim, nije u celosti ispravljena samim tim što je Drašković bez mogućnosti da bitnije utiče na tok srpske politike, iako bi iz toga proizašla neproporcionalno velika korist za vladajuću koaliciju. Ne bi trebalo da Demokratska stranka ponovi grešku DSS u vezi sa isključenjem Draškovića, jer njegov profil na srpskoj, ali i evropskoj političkoj sceni i dalje ima svoju vrednost. Ako neko može da pokrene pragmatične razgovore o severu Kosova u ovom trenutku, kako sa Amerikancima tako i sa drugim sagovornicima, to je onda Vuk Drašković.

Treće, potrebno je da se shvati da je Vuk Drašković deo političke istorije Srbije iz vremena generacije političara koji su se borili za višepatrizam. On je prošao mnoge faze, kao i svi mi, ali je uvek imao jednu u osnovi optimističku dimenziju svog javnog nastupa. Neki će se setiti mračnog perioda raspada bivše Jugoslavije, kada je Vuk zagovarao formiranje srpske vojske. Na pitanje zašto, odgovorio je: to treba da bude vojska koja neće ratovati, ali ako bude prinuđena da ratuje, onda će brzo pobediti na dostojanstven način primeren istoriji srpskog vojnika.

I tadašnja vlast nije poslušala Vuka, pa smo dobili katastrofu: prvo su ratovali kad nije trebalo, pa su u tom ratu činjeni zločini, pa su uništavana prijateljstva i uspomene, pa su ratovi dobrim delom izgubljeni, pa se sada brukamo, zajedno sa ostalim narodima bivše Jugoslavije, po Hagu.

Danas, na stranu sva slaganja ili neslaganja oko pojedinih stavova, po opštem priznanju, Srbija ima pristojne i civilizovane političare. Oni, a tu mislim naročito na predsednika Tadića, očito nastoje da izleče rane nastale usled grešaka koje su drugi činili u prošlosti. Jedna bitna dimenzija tog rada je izrazito korisna bliska saradnja između srpskog i novog hrvatskog predsednika. Međutim, imajući sve rečeno u vidu, punog nacionalnog konsenzusa i pomirenja biće, između ostalog, onda kada se ispravi i nepravda prema srpskom Havelu, Vuku Draškoviću. Vreme za to je došlo, a otvorena pitanja srpskog društva zahtevaju upravo onu vrstu talenata i političkog stila po kojima je Vuk i zaslužio trajno mesto u srpskoj istoriji.

Autor je direktor Centra za bezbednosne studije iz Beograda