U Srbiji se često postavlja pitanje: gde je levica? Ovih dana to pitanje se postavlja povodom izmena Zakona o radu. Krajem juna ga je u Danasu oštro postavila profesorka Zagorka Golubović, prenoseći glavnu odgovornost za nedostatke nacrta izmena i dopuna tog zakona, te i levice danas, na sindikate. Ona traži „fer (poštene) odnose sa poslodavcima“ i podvlači da demokratske promene podrazumevaju „slobodu da se pošteno živi od rada“.
Moguće je da je njena javna intervencija doprinela tome da reprezentativni sindikati prekinu pregovore s Vladom, odbacujući nacrte zakona o radu i PIO kao neprihvatljive i najavljujući proteste. Svakako, tvrdnja profesorke Golubović da se srozavanje radničkih prava ne dešava samo „zaslugom“ privatnih poslodavaca (i, moglo bi se reći, njihovih predstavnika na vlasti) već i „blagim otporom“ sindikata, čini se dobrim delom opravdana.
Međutim, stvar nije samo u volji sindikalnih vođa. Postoji dublji problem. Radništvo je često spremno da stane u odbranu svojih prava i svog radnog mesta, ali je jasno da se većina štrajkova i protesta danas odvija iz očaja i bez šire perspektive.
Ljudi su svuda suočeni sa dokazima da sistemske alternative nema. Četvrt veka deindustrijalizacije pod režimom privatizacije, nezaposlenosti i dužničkog preživljavanja ostavilo je dubok trag na stanovništvo Srbije. Ne postoje ni mediji, ni institucije, ni organizacije, pa ni mnogi javni intelektualci, koji nude otpor vladajućem konsenzusu da bez stranih kredita i investicija nije moguće oživeti privredu.
Liberalna levica u Srbiji je čak prihvatila poznatu floskulu britanske premijerke i predvodnice neoliberalizma da „nema alternative“. Sama profesorka Golubović ne nudi rešenje koje bi radničku klasu uverilo da ne treba da se bori samo za očuvanje onoga što već ima, a što je ionako bedno, već da treba da se bori za bolje sutra. Štaviše, Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije, koju su često predstavljali kao levu partiju u Srbiji, ne stavlja akcenat na protivljenje novim merama vlasti, već na tvrdnju da vlasti nemaju snage da sprovedu svoje mere. On se dakle suštinski slaže sa merama vlasti – možda se čak nudi premijeru?
Ni režimska „levica“ nema suštinski drugačiji pristup. Danas je u susret Prazniku rada objavio tekst pod naslovom „Levica jača u vreme ekonomske krize“ autorke Marije Stojanović, u kom se Aleksandar Vulin, ministar rada i socijalne politike u Vladi Srbije i predsednik Pokreta socijalista, citira kao predstavnik levice u Srbiji.
On se u tom tekstu pita da li su podele između levice i desnice „zapravo još uvek funkcionalne“. Nataša Gaćeša, internacionalna sekretarka Socijalističke partije Srbije, tvrdi da se progresivna politika danas oslanja na srednju klasu. Ivan Bauer, portparol Socijaldemokratske partije Srbije, tvrdi da levica želi svima da pruži jednaku šansu. Radnička klasa se ovde gotovo ni ne spominje.
No, upravo je radništvo u Srbiji to koje je svojim borbama u proteklih dvadesetak godina pokazalo interes da sačuva proizvodnju, a ne oni koji su se bogatili privatizacijama. Naravno, da bi se ponovo uspostavila proizvodnja potrebne su investicije u tehnologiju, infrastrukturu i ljude. Odakle novac za ta ulaganja, ako ne dolazi iz inostranstva? Ili je ovo sve samo poziv na povratak u prošlost?
Odgovor na to pitanje nude susedi. U Sloveniji su 13. jula održani vanredni izbori. Nova koalicija, Združena levica, prvi put se kandidovala na izborima u izuzetno teškim okolnostima besparice, medijske blokade i kampanje ograničene na samo mesec dana. Uprkos tome, uspela je da osvoji četvrto mesto, odnosno šest odsto glasova, i uđe u parlament.
Kako objašnjava dr Gal Kirn, mladi istraživač i član koalicije, ključ za uspeh bilo je protivljenje daljoj privatizaciji, oslanjanje na aktiviste na lokalu i nuđenje konkretnih alternativa: zadrugarstva, radničkog upravljanja, otpisa duga, demokratske kontrole nad bankama i velikim državnim preduzećima… dakle, demokratskog socijalizma.
Rast takve levice u Srbiji nije nemoguć. Sindikati su ipak pod pritiskom članstva i kritičke javnosti krenuli da nude otpor nacrtima zakona o radu i PIO. Okupljanjem brojnih radničkih i aktivističkih grupa u proteklih godinu dana u Levi samit Srbije, na platformi sličnoj Združenoj levici u Sloveniji, otpočelo je već odavno neophodno prestrojavanje na političkoj sceni. Ono obećava da je drugačija Srbija ipak moguća, ako raskrstimo sa idejom da kapitalizam nema alternativu.
Autor predaje međunarodnu istoriju na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
