Politika umobolnih može sve upropastiti

Ne bih govorio o porazu ideje Velike Srbije iz prostog razloga što tu ideju, tako kako je shvatana i u prošlom i u našem veku, niko nije zastupao izuzev naših ludih ekstremista kojih nije bilo malo, posebno preko Drine. Velika Srbija podrazumevala je u zamisli mnogih ljudi teritoriju koja, pored Srbije i Crne Gore, obuhvata Makedoniju, celu Bosnu, dobar deo Dalmacije i dobar deo Slavonije. Međutim, ako ta ideja nije bila relevantna – i pored propagande stranih medija – druga ideja je poražena, a to je ideja o „srpskim“ etničkim teritorijama koje je zauzela još 1991. i 1992. Jugoslovenska narodna armija i njeni ostaci posle tog vremena.
Poraz u ovom pogledu nije u tome što smo zauzeli – više nego što nam pripada po postocima stanovnika, ne čak ni zbog toga što to nisu bile teritorije srpske, „istorijske teritorije“, niti su bile sa apsolutnom većinom Srba, osim izuzetaka. Naš je poraz u tome što smo na tim teritorijama, koje smo zauzeli, činili ono što nije prihvatljivo ikome ko malo razmišlja i ko iole oseća: etničko čišćenje, rušenje bogomolja, bombardovanje gradova u kojima su preko tri godine ubijana deca, žene i građani. Naš se plač do neba čuje kada je reč o bombardovanju srpskih vojnih postrojenja i naselja po Bosni, ali i plač drugih protiv nas se čuje takođe do neba! Izvesni suludi vođi Srba u Bosni, pored ovih u Srbiji koji huškaju na rat, kompromitovali su legitimne interese Srba svojom ubitačnom politikom. I tako biva u istoriji: pametna politika može da povede uspehu i najkontroverznije interese, a politika umobolnih, koja preti celoj našoj planeti trećim svetskim ratom, može da upropasti i najlegitimnije interese. Bez obzira na prava i pravdu…
Sad se postavlja pitanje da li smo svesni dosadašnjih nacionalnih, i istorijskih i političkih, poraza? Ako smo svesni, onda je najpre potrebno da novom politikom, koja proizlazi iz nacionalnog i društvenog sazrevanja, iz jedne nove nacionalne koncepcije koja treba, kako je rekao vođ najveće opozicione stranke, da skine sa nas „kolektivnu krivicu za zločine jedne manjine“. Drugo, sledeći misao profesora Dragoljuba Mićunovića, „ova zemlja mora mnogo šta da promeni – od sistema vladanja do sistema privređivanja“, jer „u našem društvu i u našem narodu ima dovoljno ljudi sposobnih i spremnih da zaustave propadanje“.
Treće, politika mira ne po visokoj ceni, ali politika mira po skupu cenu, pošto nismo na vreme, kad smo bili jači i nešto pametniji, koristili prilike za pobedu mira u potpunoj pravdi! Ta politika mira, već i u ovoj fazi, podrazumeva politiku budućnosti, u saradnji s međunarodnom zajednicom, i posebno i ponajpre u saradnji sa svim susedima. Takvu politiku mira i budućnosti, na sreću, ne može da vodi sadašnja vlast koja nas je kao po blatu vukla poslednjih pet godina iz poraza u poraz, i dovela nas dotle da moramo da utvrđujemo mir po visokoj ceni. Ali, nažalost, ni naše javno mnjenje, njegov bolji deo nije nevin, nije imun od zabluda i grešaka.
Ne zavaravajmo se Gruzijom, Moldavijom i Libijom, kao što smo se mesecima i godinama zavaravali Izraelom, Irakom i Kinom. Ne zavaravajmo se ni Rusijom. Ona će nas pomagati verovatno najviše u današnjim prilikama, ali ona to može da čini, s obzirom na svoj položaj, samo u okviru međunarodne zajednice, i posebno u okviru Evrope. Na ovom putu saradnje sa susedima i sa međunarodnom zajednicom nas očekuju izuzetne teškoće, i to naročito finansijske i privredne teškoće tek kada se, ako se budu, skinule sankcije.
Naše vlasti i naša takozvana elita pokidali su sve naše prethodne veze, zatrli sve putove naših međunarodnih kretanja. Možda nikada u istoriji, bar u novoj istoriji, nismo bili usamljeniji nego što smo danas!
Jedan naš ugledni istoričar prizivao je i pozivao da se u istorijskoj nauci prestane guslati. Bio je to pokojni Branko Petranović. U politici, za one koji su pri čistoj svesti, ne može biti ne samo guslanja, nego treba prekinuti „detinjasto brkanje želja i realnosti“, ne samo međunarodnih realnosti nego i naših realnosti: kakva je naša duhovna i materijalna snaga u današnjim uslovima?
Možemo li zaploviti u svet samo svojim sopstvenim i realnim snagama! I tek tada može da se očekuje neko vraćanje u „normalno stanje“ i, najverovatnije, i uspesi u dogledno vreme. (Borba, 21-22. oktobar 1995)
Nastavlja se