Retro demitologizuje prošlost nasuprot nostalgiji

Prema Žanu Bodrijaru (Jean Baudrillard, 1999, 57, 58) danas se, posle agonije snažnih referenata, realnog i racionalnog, „koja otvara vreme simulacije“, čini „da se istorija povukla ostavljajući iza sebe indiferentnu nebulozu ispražnjenu od sopstvenih referenci i poprečenu tokovima“ – i upravo u „ovu prazninu se izlivaju fantazmi minule istorije, masa događaja, ideologija retro mode“. On smatra da „kada realnost nije više to što je bila, nostalgija u celosti preuzima njen smisao“ (Ibid., 15).. U takvim okolnostima redefinisanja takoreći svih temeljnih društvenih kategorija treba, čini mi se, nužno iznova promisliti i vrednovati i nostalgiju.

Zato u svetlu ovih argumenata nostalgiju treba osloboditi od obavezanosti prema stvarno doživljenom: nostalgija može da bude „neposredna“, „iz prve ruke“, „prava“, a može biti i „posredovana“, „iz druge ruke“ a da ipak očuva sav emocionalni naboj i narativnu ubedljivost „autentične“ nostalgije. Kritičari bi ovo drugo mogli da označe kao „lažno“, „neiskreno“, „kradeno“, „pseudo“ – odgovor sam nagovestio u prethodnim pasusima. Po mom mišljenju, naime, nostalgija nije samo „sudbina“, prijatna uspomena na ono lepo što smo proživeli, već isto tako i „izbor“, „preuzimanje“ prijatne uspomene nekog drugog.. To je, dakle, nova nostalgija, „neostalgija“ koju svrstavam u satirične nostalgije. U suprotnosti sa starom, ona razigrano i nekonvencionalno nadograđuje bazu novim sadržajima iz savremene masovne kulture, popularne istorije, dnevne politike i medijskih sadržaja. Takvi neobični hibridi – ideje i proizvodi – rastegljivi su, ironični, često namerno disonantni i karnevalski. Nastaju autopoetski, autoreferentno, i, da parafraziram Niklasa Lumana (Niklas Luhmann): prisvajaju elemente kako iz svoje sredine tako i van nje, prerađuju ih i tako odvajaju od onih drugih. Razliku između nostalgije i neostalgije mogao bih da uporedim s razlikom između sakupljača originalnih predmeta iz prošlosti, antikvara, i onih koji skupljaju nove proizvode sa starim sadržajima (npr. bedževi, kalendari ili majice s nostalgizovanim ličnostima); ili, pak, između stare narodne muzike i njenih kasnijih reinterpretacija i hibridizacija, narodno-zabavne muzike, a danas i „turbofolka“. Upravo neostalgična dimenzija ometa nas da fenomen nostalgije pojmimo kao nešto zacementirano, nepromenljivo i dogmatsko.

Prvo treba da se pozabavimo terminološkim raščiščavanjem. Nostalgija se često brka s retro, a između ova dva pojma postoji velika razlika, na koju efektno upozorava američka likovna teoretičarka Elizabet Gafi (Elizabet Guffey). Dok ovu prvu „uvek karakteriše nekakva ozbiljnost“, s druge strane, „retro ublažava takve asocijacije pomoću jake doze cinizma ili distanciranosti“ (2006; 20). Retro je uvek satiričan, neozbiljan, pun subverzivnih poriva, i kako u nastavku kaže Elizabet Gafi, on reinterpretira noviju istoriju, poigrava se progresističkim stilovima nedavne prošlosti (to je „draž jučerašnje sutrašnjice“, kao što ona zgodno kaže; ibid., 133). U njegove glavne karakteristike ona ubraja samoispitivanje, ironičnu reinterpretaciju i prezir prema tradicionalnom odvajanju „visoke“ i „popularne“ kulture (Ibid., 21). U suprotnosti s nostalgičnim kontinuitetima, retro nas „implicitno odvodi od onoga što je bilo ranije“ (Ibid; 28, 160). Retro „demitologizuje prošlost“ i „demitologizuje subjekt“ (Ibid; 27, 28), dok ih nostalgija intenzivno remitologizuje i njima nanovo „opčinjava“.

Nastavlja se