Autori svojim prisustvom uvek menjaju stvarnost

– Otvaranje je pokazalo da je Beograd spreman za novi nivo ovog festivala. On se razvija u kvalitetu, ali i u komunikaciji sa publikom, i neverovatno je koliko je gostiju došlo ove godine u Beograd – istakao je Popović.

Audrius Stonis, režiser filma „Ramin“, rekao je na početku da bi odbio svaki poziv ako bi to ugrozilo njegov dolazak na ovaj festival, budući da je ostvario komunikaciju sa publikom i da je tokom projekcije osetio njene reakcije.

– Stvarajući dokumentarce, ne forsiram i ne oblikujem stvarnost prema svojoj imaginaciji, već je samo poštujem. Verujem slikama, što je neobično u doba informacija. Ali slike govore mnogo više od reči – objasnio je Stonis.

I režiser filma „Prorok“ Geri Tarn složio se da autori ne bi trebalo da utiču na svet koji snimaju, i napomenuo je da sebe vidi kao nevidljivog gledaoca.

– Ne ulazim u ljudske živote, već stojim po strani i posmatram šta se dešava. Bilo bi divno kada uopšte ne bi morao da budem tu, odnosno kada likovi ne bi znali da sam prisutan. Ali ja sam voajer, volim da posmatram – kazao je Tarn koji svoje filmove snima sam, jer mu je nezamislivo da pored njega stoji kamerman.

Međutim, autor portugalskog filma „Žoze i Pilar“ režiser Migel Gonsalveš Mendeš ima drugačije iskustvo, budući da su njega pisac Žoze Saramago i njegove supruga Pilar del Rio gotovo usvojili.

– Morao sam dosta vremena da provedem sa njima ne bi li smo stvorili vezu zasnovanu na prijateljstvu i poverenju. Proveli smo zajedno četiri godine. Ipak, iako smo se dobro upoznali, to nije dovelo do idealizacije. Ne dešava se da idealizujete svoje roditelje, već i sa njima imate distancu. Bio sam strpljiv i provodio sam sate i sate sa njima, kao da snimam za Nacionalnu geografiju, ne bi li ih upoznao. Nisam hteo sam da snimi priču o nobelovcu, već da prikažem običnog čoveka koji vodi trku sa vremenom u pokušaju da napiše svoj poslednji roman – naglašava Mendeš koji je dodao da koristi stvarnost da bi prikazao priču, ali ne samo priču svojih likova, već svoju priču.

Ksavijer Arpino, direktor fotografije filma „Život negde daleko“, napomenuo je da oni nisu nevidljivi.

– Ne smete snimati po unapred određenom scenariju, jer ljudi tada shvataju da niste iskreni i da se oni ne uklapaju u to što ste vi zamislili za njih. Neophodno je provoditi vreme sa njima pre snimanja i živeti sa njima onako kako oni žive. Dešava se i da imate osećaj da nešto nedostaje filmu, neka scena, ali tako nešto ne možete nametnuti. Stoga uvek postoji problem između onoga što ste zamislili i onoga što snimate – istakao je Arpino.

Iako je režiser filma „Sjaj kurvi“ Mihael Glavoger autor dokumentaraca o egzotičnim mestima čiji likovi ponekad deluju i kao vanzemaljci, i on kaže da je neophodno stopiti se sa sredinom kako bi se uspešno snimio film.

– Ako je neko mesto za mene čudno, ne počinjem sa snimanjem sve dok se to ne promeni, dok ne postane uobičajno. Čim se zbližim sa ljudima i temeljno ispitam prostor, počinjem – objašnjava Glavoger koji kaže da autori svojim prisustvom uvek menjaju stvarnost, i da je jedino moguće snimati rat ili fudbalsku utakmicu bez mešanja.

On je istakao da je za njega prilikom snimanja filma jako važno da uspostavi razumevanje sa kamermanom.

– Kamermanu gotovo nacrtam šta želim da vidim i kako on treba da se kreće. To je vidljivo u prvoj epizodi ovog filma, gde su prikazane dve sobe. Jedna je mračna i u njoj sede muškarci, dok je druga u kojoj sede žene neobično svetla. Između njih je staklo koje smo mi iskoristili kao ogledalo. Već ta slike pokazuje šta film pokušava da kaže – naglašava Glavoger.

Zlatno doba dokumentaraca

Selektor festivala Tue Stin Miler istakao je da u svetu dokumentarnog filma trenutno vlada jedan paradoks.

– Finansijska kriza utiče i na ovaj segment kinematografije, ali je istovremeno ovo zlatno doba snimanja dokumentaraca. Oni su bogati izrazom, kreativnošću i kvalitetom, autentičnošću, i zato su popularni. Zadivljujuće je kako ovakav festival može da napuni dvorane Sava centra – kazao je Miler.