Kosovo je State of Exit

Za naš list, Minja Bogavac govori o tome kako nas obostrani stereotipi (koji su uzgred, gotovo identični) potčinjavaju onima koji u politici trguju stvarima koje ne bi trebalo da su na prodaju.

Premijera predstave zakazana je u neobično aktuelnom trenutku kada su u pitanju odnosi Srba i Albanaca na Kosovu, a ekipa koja ju je stvarala sačinjena je baš od ovih zaraćenih strana. Kako sa time izlazite na kraj?

– Ova predstava bavi se pojedincima, a pojedinac je uvek žrtva, nikada on nije taj koji odlučuje o ratu. Možemo da imamo o tome ovakve ili onakve stavove, da se svesrdno zalažemo za politiku nenasilja, ali generalno, ako bi sada neko proglasio ratno stanje i time dozvolio stvari koje su inače zabranjene, niko od nas ne bi bio izostavljen, hteo to ili ne. Postojali bismo „mi“ i neminovno bi postojali „oni“. Tada je pojedinac gubitnik, ma kojoj od zaraćenih strana pripadao. Nama nije bilo teško da se okupimo i „pomirimo“ jer nismo Jeton (Neziraj) i ja ratovali niti bilo ko od ekipe. Ustvari, mi smo se sukobljavali u prepiskama, sve što je pisano moglo se tumačiti u bezbroj konteksta koji nisu dobronamerni… dok se nismo upoznali jer nepoznato rađa strah, a ta emocija stvara odvratnost i ta se osobina pripisuje svima. Sve zato što čoveka ne poznajemo.

„Patriotic hypermarket“ je kao drveno gvožđe. Kako se ljudi „tamo“ odnose prema sopstvenom identitetu?

– Zaista je glavni utisak svih mojih poseta Prištini jedan ogroman hipermarket kakve širom razvijenog kapitalističkog sveta nisam videla. Ili, jedna kafana. Kada govorimo o nezavisnosti Kosova, smatramo da je to pitanje u rukama Albanaca, a nije. Njihov položaj podređen je volji zemalja koje na tom prostoru imaju vojne trupe. Ono što sam ja zapazila hodajući Prištinom je da se engleski čuje koliko i albanski. Srpskog nema, ali često neko prozbori francuski… Svi imaju neka neobična zanimanja: observer, advisor… i svi su tamo došli odnekud i formirali „globalnu kafanu“, night life odlično funkcioniše, niko nije odatle i neverovatno lako stupaju u komunikaciju! Kada se najzad čuje i srpski, svi odahnu i kažu „finaly, peace“. Ja volim to mesto da zovem State of Exit.

Još jedan od argumenata sa kojim Srbi moraju da se pomire je i to da Kosovo nije oteto, već prodato. Srbi su prodavali imanja Albancima i neko bi zaista mogao da se zapita odakle njima novac da to kupe… Suština je u tome da je tu pojedinac jedinica trgovine. Oni koji vode politiku, trguju stvarima koje su neprocenjive. Mi smo u poziciji da nas trgovci i prevaranti vode.

A šta iskreno očekujete od beogradske publike?

– Verujem da beogradska publika ima uho za sve vrste tematika, kao što znam da će biti onih koji će me napadati, ali nema pitanja koje mogu da potegnu a da ja nemam odgovor. Ono što mi je posebno ohrabrujuće da kažem je to, da je u Beogradu moguće makar pokrenuti pitanje sopstvene krivice za stvari koje se dešavaju. U našem komšiluku to bi bilo… U stvari, ne bi bilo…

Da se razumemo, Kosovo je Srbija

Glumac Slobodan Beštić istakao je na konferenciji za novinare da je veoma strepio, pristavši da radi na ovoj predstavi.

– Osećao sam se da izdajem Srbiju, Srbe sa Kosova, sebe… Prva stvar koju sam kazao ovim ljudima je: „Da se razumemo, Kosovo je Srbija i ja ne pristajem na nešto što će degradirati moju zemlju“. Jedini način da otopimo led, bilo je da se šalimo na sopstveni račun i tada sam čuo šta Albanci misle o Srbima. Isto što i Srbi o njima, apsolutno. Sve se završilo lapsusom koji otkriva suštinu. Kada je Dino govorio o gostovanjima u inostranstvu, nesvesno sam izgovorio da obavezno moramo i u Prištinu. Tu se prolomio smeh… – kaže Beštić.

Srpsko-albanski glumci i jezik

U bilingvalnoj predstavi albanski glumci govoriće srpski i obratno, tako da, kako ističe direktorka Bitef teatra Jelena Kajgo, gledaoci ubrzo gube ideju o tome ko je tu Srbin, a ko Albanac i to prestaje da bude bitno. U predstavi igraju: Dubravka Kovjanić, Milutin Milošević, Slobodan Beštić, Kushtrim Hoxha (Priština), Ema Andrea (Tirana), Bajrush Mjaku (Skoplje).