Najveća kulturna bitka protiv laži

 Uroš Đurić, vizuelni umetnik „osvežava“ pamćenje na te dane komentarišući za naš list DSS- ov predlog: „Treba biti sumnjičav prema inicijativi stranke čiji su se ministri i članovi proslavili odbacivanjem Darvinove teorije o poreklu vrste, proglašavanjem koncerta Rezidensa na Kolarcu satanističkim skupom, kao i učešćem vrha ove partije u organizaciji koncerta Svetlane Ražnatović za doček Srpske nove godine ispred Savezne skupštine. Ovo je još samo jedan u nizu promašaja njihove partijske politike od nastanka do danas. Postavljanje komisije koja bi određivala šta je šund a šta ne je potpuni apsurd, smatra Đurić, zapitavši se između ostalog po kojim kriterijuma bi se birali članovi tog tela, kakve bi bile njihove ingerencije, a posebno na osnovu kojih parametara bi se vršilo procenjivanje. Na kraju krajeva, ako se na taj način finansira kultura jedne zemlje, jadna je i ta zemlja i njena kultura, ukazuje Đurić. „Kultura je nešto što je u svetu definisano kao oblast od posebnog značaja, a u Srbiji ona nema taj status i pored toga što smo potpisnici brojnih deklaracija koji štite takve standarde. Prva i najveća kulturna bitka je protiv laži, jer je ovo sredina u kojoj se to najviše čini i to pre svega u politici“, konstatuje Đurić. I Zoran Erić, istoričar umetnosti i kustos MSUB, smatra da je poražavajuće to što ova inicijativa kao i sve ostale potiču od političkih partija i da to zapravo mnogo govori o ovdašnjem društvu i kulturi koja postaje politički marketing.

„Oporezivanje kiča i šunda kao praksa, sprovedeno je još sedamdesetih godina u tadašnjoj Jugoslaviji, na različite načine – drugačije su oprezovani sadržaji ocenjeni kao umetnički od neumetničkih, stripovi su išli na odobrenje i odluku da li su šund ili ne i slično“, podseća teoretičarka medija Milena Dragićević-Šešić. „Brojni projekti masovne kulture potpadali su pod kontrolu kvaliteta i ako je odlučeno da nešto nije kvalitetno – oprezivano je. Međutim, to nije sprečilo razvoj tih pojava, a nije pokazalo ni ekonomsku ni kulturološku efikasnost. Punili su se budžeti SIZ-ova kulture i kinematografskih komisija, ali i dalje su bili najpopularniji filmovi masovne kulture.“

Kompozitor Kornelije Kovač kaže da ne zna tačno na koji bi se način realizovala ta inicijativa, ali da postoje muzički pravci koji podrivaju kvalitetnu muziku, pesme, tekstove, izvođače: „To bi se verovatno rešilo oporezivanjem onoga što se nekada označavalo kao šund. Ali danas ništa nije šund, sve je genijalno!“, ironično primećuje Kovač i dodaje: „Sve se opravdava devizom da „narod to hoće“. I jedan od najznačajnijih savremenih srpskih kompozitora u oblasti klasične muzike i od ove godine umetnički direktor Bemusa, Zoran Erić, smatra da je svaka inicijativa koja bi mogla da doprinese da se „ukine nekultura u kulturi“ – dragocena.

Ipak, jedan od posetilaca na sajtu RTS-a upozorava da čitava inicijativa previše miriše na cenzuru. A u demokratiji i kapitalizmu, podseća on, „tržiše se reguliše potražnjom i ponudom, sve drugo je „samo čin zamazivanja oči birača“. „Jedno protiv-pitanje sve ovo bi svelo na nivo koji mu pripada“, suvislo se zaključuje – „ko odlučuje šta je šund a šta nije?“

Moramo da postanemo kulturni da bismo uopšte preživeli

Goran Marković, reditelj, savetnik ministra kulture za kinematografiju, o ovoj inicijativi kaže: „Ja ne verujem mnogo u administrativne mere ako se tiču duha i kulture. Sa druge strane, to je vrlo važna inicijativa jer moramo da se iskopamo iz jame u koju nas je gurnula popularna kultura za vreme režima Slobodana Miloševića. Potrebna nam je nacionalna strategija koja će da prepozna značaj kulture i potrebu da se država okrene kulturnim vredostima. Ona taj značaj nije shvatila posebno sada u krizi nacionalnog identiteta i zbivanja oko Kosova i Metohije. Potreban nam je konsenzus da se okrenemo kulturnim vrednostima. Ja znam koliko su male nacije koje insistiraju na kulturi efikasne. Ne verujem da možemo nekoga ko je nekulturan da učinimo kulturnijim time što ćemo ga kazniti, ali moramo da postanemo kulturni da bismo uopšte preživeli.

Rijaliti programi ne dolaze ni od kuda

„Uspostavljanje takvog jednog sistema mora da pokrene na mišljenje o svim aspektima kulture, to mora da postane javna debata i da se pokrene pitanje odgovornosti profesionalaca koji učestvuju u tome. Rijaliti šou programi ne dolaze ni od kuda, njih neko piše, režira, producira. U debati dalje moraju da učestvuju i urednici pomenutih programa. Upravni odbori, saveti, programski odbori treba da postoje ne samo na javnim već i privatnim televizijama i da iskazuju svoje mišljenje koje će biti poznato i javnosti. Treba naprosto uspostaviti set stanadarda bez kojih ne može da se dobije frekvencija. Moraju da postoje Odbori za kontrolu kvaliteta, baš kao što privatni fakulteti ne mogu da dobiju akreditaciju ako ne ispunjavaju veliki broj vrlo preciznih uslova“, mišljenja je Milena Dragićević-Šešić.