Koliko puta ste nakon premijere u Pozorištancu „Puž“ pomislili da je upravo predstava koju ste odgledali najznačajnije delo Slobodanke Aleksić i Branislava Milićevića, autorskog tandema koji je teatar za decu, u umetničkom smislu svojevremeno toliko osporavan, podigao na pijedestal relevantnog? Koliko puta ste ushićeni i sa osmehom na licu aplaudirali nekoj od Pužićevih premijera za koju ste smatrali da konačno zaokružuje tu Cacinu i Brankovu specifičnu i nadasve osobenu poetiku?
I nedugo potom, to dvoje teatarskih genijalaca, izazvani valjda predrasudama onih koji iako žive u neizvesnosti beskonačnog kosmosa smatraju da je sve u umetnosti po njihovoj meri – dakle predvidivo i konačno – učine nešto toliko različito od bilo čega što ste u stanju da izmaštate, pa na tih dvadesetak kvadrata Pužićeve scene iznova uspostave novi poredak čarolije. Šta da vam kažemo o njihovoj novoj predstavi nostalgičnog naziva „U svetu postoji jedno carstvo“, izvan već rabljenih atributa „odlična, uzbudljiva, didaktična, duhovita…“, koji ovoj premijeri pripadaju? Šta da napišemo izvan racionalne analitičnosti koja nam izmamljuje ocene poput onih „vešto napisan dramski predložak, besprekoran rediteljski postupak, dobar rad sa glumcima koji se ponajbolje video u brojnim uverljivim transformacijama Sofije Juričan, zavodljiv i nenametljiv muzički rukopis Božidara Obradinovića, koji je svoju kulminaciju imao u baladi o Milojki, inventivan kostimografski rad Jelene Stokuće…“? Šta da vam poručimo, a da ne zazvuči kao stereotip pozorišne kritike ili eseja, koji imaju obavezu da racionalizuju ono što se raciju opire – teatar? Možda to da su glavne „face“ ovog komada sjajni „Brankovi pužići“, hor onih koji su, eto, već stasali za scenu, ali i hor onih koji su iz prvog reda zakoračili na proscenijum i zajedno sa Brankom, na kraju predstave, pevali kultnu pesmu našeg srećnog detinjstva „Kocka, do kocke, kockica…“ Uverenje da će se to koračanje nastaviti još dugo, nudi smisao formi koju nazivamo „život u pozorištu“!
* * *
U mnoštvu onoga što našim životima otima smisao, ovoga puta ćemo se posvetiti aktuelnim saobraćajnim gužvama u beogradskom pašaluku. Njih svakodnevno ukrašavaju službeni automobili VIP političara koji vas upotrebom mnogobrojnog obezbeđenja i njihovog plavog rotacionog svetla teraju da im se, o vi smrtnici, maknete sa puta, pa makar se surduknuli u mutnu Savu i još mutniji Dunav. Jer oni moraju na vreme da stignu u budućnost. I baš kad pomislite da većeg bezobrazluka od toga nema, susretnete se sa apsurdnom scenom koju samo život može da izrežira. Kada smo početkom oktobra žurili na jedno od večeri Pozorišnog festivala u Mladenovcu, na naplatnoj rampi nas je susrela neviđena gužva, pa smo pomislili da ceo Beograd hrli u prigradski teatar na festivalsku predstavu. Saobraćajac nas je odmah vratio u realnost i gužvu nam objasnio zatvaranjem trake auto-puta koja vodi ka Beogradu, u dužini od dvadesetak kilometara!? Elem, našem drugu predsedniku i njegovim gostima, reče, bio je potreban čist auto-put za brzi povratak u prestonicu. Na opasku da ćemo zakasniti na predstavu zbog hira vlastodržaca, slatko se nasmejao, okrenuo i salutirao u pravcu kolone crnpurastih drumskih aždaha sa crnim staklima, koja su, uzgred budi rečeno, zabranjena Zakonom o saobraćaju.
* * *
U svetu postoji jedno carstvo, a u njemu caruje…?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
