Rat u Jugoslaviji: Kako su četiri momka iz Pule probila kulturni embargo u Srbiji

Rat besni, Jugoslavija se raspada, a grupa momaka iz Pule odlazi u Beograd ne bi li napravila muzički fanzin – niskotiražni i nekomercijalni časopis o tamošnjoj gitarskoj sceni.

Bio je januar 1994. godine, oni sveže punoletni, a roditelji i bliži prijatelji bez trunke znanja o njihovom putešestviju.

Zvuči kao scenario za avanturistički film? Ovo je ipak bila njihova realnost.

„Evo me, tu sam nakon 26 godina, prvi put u Beogradu. Ide emocija…“, kaže za BBC na srpskom Marko Grbac jedan od učesnika.

• Jugosloveni koji su prvi otišli jedrenjakom na put oko sveta
• Jugoslavija i dalje postoji – na Tviteru: „Sve zemljaci, sve naši ljudi“
• Poslednji Jugosloven u Smederevu

„Akcija diverzantsko-desantskog karaktera“

U voz su se ukrcala njih petorica – Borut Skok, Mladen Bačić, Miro Cerovac, Dean Mihelač i Marko Grbac.

Putovali su preko Mađarske jer su sve veze Hrvatske i Srbije zbog rata bile prekinute.

„Nismo se mogli pomiriti sa tim da takvu scenu kao što je imala Jugoslavija i kontakte koje smo mi imali sa ljudima da se jednostavno stavi neka država, neka vlast, neka granica između nas.

„I onda smo mi odlučili preduzeti jednu akcija koja je bila malo ,diverzantsko-desantskog karaktera’ i krenuli na totalni blef u Beograd“, ispričao je Grbac okupljenima na tribini u beogradskom Kulturnom centru Baraka, krajem januara gde je kao predstavnik kolektiva oživeo uspomenu na fanzin „Distorzija“.

Borut Skok, dizajner fanzina, ostao je na granici „u nekom kukuruzištu, jer je baš taj dan donesen zakon da Slovenci moraju imati vizu“.

Ni dokumenta koja su ostala četvorica imala isto tako nisu važila zbog međusobnog nepriznavanja dve države, pa su ih „skinuli sa voza i proglasili teroristima“.

Usledila je „filmska scena“ sakrivanja od srpskih, ali i mađarskih graničara, zatim pokušaj deportovanja i podmićivanja, bežanje po polju i naposletku – hapšenje.

Međutim, iskrenost Puljana odobrovoljila je inspektora.

„Rekao nam je: ,Ja vam verujem i da je bilo više takvih kao što ste vi, ne bi se desio ovakav rat’. Na kraju nam je na sopstvenu odgovornost izdao dokumente na mesec dana, koliko smo ostali u Srbiji“, objasnio je Grbac.

Bura se ipak nije stišala.

Prase i rakija

U sred noći ih je za Beograd „pokupio autobus sa zatamnjenim staklima i dva ,četnika’ na prvim sedištima sa sve bradom, šubarama i kokardama“.

„Četnicima“ su tokom ratova devedesetih u Bosni i Hrvatskoj nazivani neki pripadnici paravojnih formacija, ideološki bliski istoimenom pokretu iz Drugog svetskog rata i određenim nacionalističkim partijama iz Srbije.

Još jedan „montipajtonovski“ momenat im se dogodio kada je došlo vreme za pauzu, a autobus skrenuo ka „kukuruzištu“. Pomislili su „da je to – to“ jer tokom puta nisu skrivali da su iz Hrvatske.

„Međutim, ,četnici’ su izvadili prase i rakiju. Mi gledamo šta će biti, a oni kažu – pa ljudi smo“, prepričava Grbac.

Bez problema su ih dovezli do Beograda i ostavili kod Studentskog kulturnog centra, tada okupljališta mladih pankera, rokera i alternativaca.

„Njih četvorica su se pojavili kao fantomi, kauboji odmetnici i rekli nam da su iz Pule. Bili smo totalno zbunjeni jer kako su uopšte došli kad je rat još uvek trajao, kako u Hrvatskoj, tako i u Bosni“, objašnjava za BBC na srpskom Jovan Bačkulja, danas reditelj na RTS-u, tada prijatelj „odmetnute četvorke“.

Seća se i da su odmah prve večeri otišli na koncert u obližnji klub KST, gde su svirali Dead Ideas, jedan od bendova koji se našao i na kasetnoj kompilaciji No Border koja je išla uz fanzin.

Na tom koncertu, Puljani su pokupili dobar deo materijala za „Distorziju“.

Andergraund i/li mejnstrim

Sadržaj fanzina se razlikovao od uobičajnog. Pored andergraund bendova poput Brainstorm, Kbo!, X-Cess, Dead Ideas, u fanzinu su se našli Rambo Amadeus, Električni Orgazam i Partibrejkers.

„Sve se dogodilo jedne večeri u klubu Tačka. Došli smo seli za sto, naručili piće i ljudi su sami dolazili“, opisuje Grbac.

Zoran Kostić Cane, pevač Partibrejkersa, prvi dje ao intervju, zatim Srđan Gojković Gile iz Električnog Orgazma.

Nezaboravno iskustvo su imali prilikom intervjuisanja Aleksandra Vojinovića Ace, gitariste benda Kbo!.

„Kad smo ušli u njegov stan, sablaznili smo se jer smo videli ,orla’, srpsku zastavu, nacionalizam u ekstremnom obliku. Rekli smo ,ovaj nas je tu namamio i ko zna šta nam je stavio u piće’.“

Zbog toga su bili na oprezu.

„Međutim, čovek nam je objasno da on nije šovinista, nego nacionalista, da voli svoju naciju, ali ne mrzi druge, što je sasvim fer“, opisuje situaciju Grbac i dodaje da su zbog toga ipak imali „ogroman upitnik nad glavom“.

• Bitka na Neretvi: 50 godina od filma koji je doveo Holivud u SFRJ
• Kako je Jugoslavija slušala rokenrol
• U jednom lusteru se krije sudbina cele Jugoslavije

Gosti režimske TV Politike

Kažu da najveću zahvalnost duguju Rambu Amadeusu i Zoranu Lazareviću – poznatijem ljubiteljima alternativnog zvuka kao Kiza Betmen.

Sa Rambom Amadeusom su se družili svakodnevno, vodio ih je na probe pratećeg benda, a i na svoj koncert u čast „francuskih kulturnjaka“ koji su došli u Srbiju da probiju kulturni embargo.

„Rambo je tada rekao, pred ljudima iz establišmenta i kulture, da nije istina da su Francuzi probili kulturni embargo, već da su to uradila četiri momka iz Pule“, naglasio je Grbac.

Lazarević, voditelj nekadašnje rokenrol emisije ,,Paket aranžman“ na TV Politici jednako je bio zaslužan za popularnost „omladinaca iz Pule“.

„Politika je (tada) bila teška režimska kuća sa direktorima iz JUL-a ili SPS-a, međutim, mi nikakav pritisak nisamo trpeli. Tada se slobodnije pričalo o politici i drugim stvarima na televiziji nego danas. Moram da istaknem – bilo je više slobode na medijima tada, nego danas“, govori Lazarević za BBC na srpskom.

Slaže se i Grbac citirajući grafit iz Pule: „Bilo nam je bolje kad je bilo gore“.

Pankeri sa Banovog brda

Gostovanje na televiziji im je donelo besplatne ulaske koncerte, a na ulici su ih prepoznavali.

„Jedna gospođa nas je zaustavila na ulici, pitala da li smo mi oni momci iz Pule i pozvala na večeru. Prihvatili smo, jer smo bili više gladni nego siti i većinom živeli na kafi i jajima“, priseća se Grbac.

Većinu novca su potrošili za iznajmljivanje stana u beogradskom naselju Banovo Brdo. Nakon nekoliko neuspelih poziva, rešili su da se predstave kao Crnogorci, ali već nakon prve rakije dobrodošlice koju su popili sa gazdom bivaju „provaljeni“. Opet, bez posledica.

Međutim, nisu sva iskustva prilikom boravka u Beogradu bila pozitivna.

Nakon pojavljivanja na televiziji, neonacistički orijentisani skinhedi su ih označili kao „anarhiste“ i neprijatelje.

Iako nisu prijavili boravak u Beogradu, niti je iko znao njihov telefonski broj, jednog dana je stigao poziv sa neobičnom ponudom.

„Javio nam se lik koji se predstavio kao šef skinheda u Beogradu i rekao da bi voleo da mi napravimo intervju sa njim. Rekli smo da nema šanse jer zbog toga kakav jesi, što propagiraš mržnju i to, mi smo upravo suprotno od svega toga i zato ne želimo pričati sa tobom“, objasnio je Grbac.

Hardkor život Istrana

Fanzin je objavljen u 500 primeraka – prvi i jedini broj.

„Dalje smo nastavili sa bendom da radimo ono što smo sa fanzinom, da se izražavamo. Fanzin više nije bio medij kroz koji smo izlazili već kroz muziku i tekstove“, naglasio je Marko Grbac.

Sa Mladenom Bačićem je osnovao hardkor pank sastav Dark Bastards.

Bend je bio proizvod kolektiva „Distorzija“ a okupljali su se u „stanu pokojne prijateljeve babe“.

Nazvali su ga „Klonja“.

Bavili su se i organizovanjem muzičkog festivala u Puntiželi, nadomak Pule.

Nazvali su ga „Prvomajski juriš“ jer je prvi bio organizovan devedesetih oko Prvog maja, koji je „u atmosferi nacionalizma, Vlada Hrvatske htela da ukine kao praznik“.

Trajao je dvanaest godina.

Vremenom se kolektiv zbog životnih obaveza rasuo. Neki su ostali muzičari, neki postali muzički producenti i akademski slikari, ali su svi i dalje „životni aktivisti“.

„I dalje smo na nekoj sceni, nismo ušli u establišment jer nismo hteli, niti nas je pozvao“, rekao je Grbac.

Novi ciklus

Ideja je da se Puljani ugoste one koji su, direktno ili indirektno, učestovali u beogradskoj avanturi, a sve to „dok ne splasne emocija“.

„Posle 26 godina obnavljamo ciklus sa vama svima koji ste ovde i baš mi drago zbog toga.“

„Neću plakati, ali sam na ivici da vam pokažem kako je lepo to što su me oni pozvali, što sam ja došao i što ćemo se družiti dalje“, zaključio je Grbac.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]