Bajden i Zelenski u Kijevu — Američki predsednik Džo Bajden iznenada je posetio Kijev

Iznenadna poseta Džozefa Bajdena Ukrajini u ponedeljak izuzetan je gest solidarnosti – namerno snažna poruka upućena Moskvi – dok se Kijev priprema da obeleži sumornu i krvavu prvu godišnjicu ruske invazije.

Ukrajinska vlada je bila razumljivo uzbuđena dočekujući američkog predsednika, ali – za profesionalnog evropskog posmatrača – za mene se jedan komentar posebno istakao.

Zamenik ministra spoljnih poslova Andrej Meljnik slavio je ono što je opisao kao „prisustvo našeg važnog, glavnog partnera“.

Zar ne bi trebalo da je to Evropa?

Agresivna ambicija Vladimira Putina je pre i iznad svega pretnja po evropsku bezbednost.

Njegova invazija na Ukrajinu vratila je konvencionalno ratovanje na kontinent u razmerama koje nisu viđene od Drugog svetskog rata.

Njegova dela razvejala su osećanje mira i relativne sigurnosti na koje je navikla većina nas.

Prvi put od Hladnog rata, o mogućnosti nuklearnog napada raspravlja se kao o realnoj mogućnosti – ma koliko dalekoj.

Ali Evropa – u i izvan EU – skup je brojnih i različitih delova.

Ruska invazija je jasan podsetnik Evropljanima – čak i francuskom predsedniku Makronu, inače glasnom zagovorniku evropske „strateške autonomije“ – da, u pogledu odbrane, kontinent ne može da je postigne sam.

Novac, vojska i naoružanje, jedinstvena odlučnost, ne mogu da se porede sa onim kod SAD-a (a čak su i tamo počele da se pojavljuju sićušne političke frakture).

Uprkos svemu, Kremlj je pre godinu dana potcenio Evropljane.

Računao je da će biti slabi i temeljno podeljeni, i da će svaka zemlja slediti samo vlastite kratkoročne interese (kao što je stabilna cena energenata).

A Sjedinjenim Američkim Državama je pažnju odvraćala Kina.

Vladimir Putin je potcenio odlučnost lidera da stanu uz Ukrajinu i vlastitu verziju evropske stabilnosti.

Ruska invazija na Ukrajinu promenila je Evropu.

Zemlje su stale jedna uz drugu – neke sporije ili nevoljnije od drugih – ali jesu: u do sada neviđenim sankcijama protiv Rusije.

Čvrste granice zapadnih saveznika iznova su prekoračivane dok su se ujedinjavali da pošalju sve moćnije oružje kao pomoć Ukrajini.

Dok se rat lagano bliži drugoj godini, to jedinstvo – koliko god nesavršeno – i dalje se drži.

Ali se pojavljuju prve iskre nezadovoljstva u javnosti, i to iz raznoraznih razloga.

Nemačka

Uzmite kao primer veliku evropsku silu Nemačku.

Crkva Markus u berlinskoj četvrti Šteglic bila je prepuna kad sam je nedavno posetila.

Izbeglice su sedele tik do nemačkih meštana dok su predivni glasovi ukrajinske majke i ćerke koje su pevale narodne pesme odjekivali u ledenoj noći.

Iako je najveća evropska ekonomska sila očigledno propustila da odigra vodeću ulogu u ukrajinskoj krizi, Nemci ovaj rat nazivaju svojom „prekretnicom“.

Oberučke su prihvatili oko milion izbeglica i preobratili posleratnu odbrambenu politiku da bi pomogli Kijevu.

Zajedno sa drugim evropskim saveznicima, nemački lideri su pristali da pošalju teško naoružanje, raketne bacače i, najskorije, prestižne tenkove Leopard 2 kako bi pomogli Ukrajini da se odbrani od ruskih okupacionih snaga.

Ali sentiment solidarnosti počeo je pomalo da popušta.

I to ne samo u Nemačkoj.

Za razliku od proklamovanih ciljeva evropskih političkih lidera, 48 odsto javnosti želi brzo okončanje svih neprijateljstava, čak i ako to znači da Ukrajina mora da preda deo teritorije Rusiji.

To su rezultati ankete s kraja 2022. godine koju je objavila istraživačka grupa Euroskopija, na osnovu pitanja za 9.000 ljudi u devet zemalja EU.

To ne znači da je skoro svaki drugi Evropljanin spreman da okrene leđa Ukrajini.

Kao BBC urednica za Evropu, redovno putujem po čitavom kontinentu.

Gde god da odem, ljudi mi govore da žele da se tamošnja patnja prekine.

Ali kako se krvari rat produžava, stavovi počinju značajno da se razlikuju oko toga koliko ljudi žele da njihova zemlja u tome učestvuje, po koju cenu lično po njih, njihovu porodicu ili njihove poslove (pomislite samo na ogromne cene energenata) ili rizik o kom neki analitičari govore kad bi rat „eskalirao“ dalje od Ukrajine, možda čak uključivši nuklearne napade i, takođe, do koje mere misle da Rusija treba da se potisne ili kazni.

Zasićenost ratom sasvim je sigurno nešto sa čim Ukrajinci sve više moraju da izlaze na kraj – bilo da su izbeglice koje traže smeštaj ili političari u Kijevu koji pokušavaju da obezbede veću vojnu pomoć.

„Jedan mesec, dva meseca, tri meseca… Bila sam sa nemačkom porodicom osam meseci!“, rekla mi je Nina iz Harkova, dok sam sedela sa njom u začelju berlinske crkve.

„Bili su mi kao prava porodica. Predivni. I nisu oni od mene tražili da idem. Ali znala sam da ne može više ovako. Gosti su sjajni, ali ne kad ostanu dugo. Ne znamo kad će se ovaj rat okončati.“

Donacije za izbeglice skočile su na neverovatnih 95 odsto od početka sukoba, prema kapelanu crkve Svenu Grebenštajnu.

Više od zamora ratom u Ukrajini, on misli da su pažnju Nemcima odvukli efekti krize troškova života, povezanih sa sukobom.

„Nemci su se pre 12 meseci utrkivali da pomognu. Bili su velikodušni sa vlastitim novcem i vremenom. Ali onda su videli kako im skaču računi – za gas, struju i hranu. Počeli su da budu pažljiviji sa novcem koji će im možda biti potreban za njih same.“

Italija

Fabrika stakla u Italiji — U Italiji, kao i drugde, industrije koje troše mnogo energije teško su pogođene porastom troškova

Italija je, kao i Nemačka, u ogromnoj meri zavisila od ruskog gasa, pre nego što je EU uvela sankcije Moskvi posle njene invazije na Ukrajinu.

Energetska kriza im je zadala težak udarac.

Pola Italijana ne želi da se šalje više oružje Ukrajini, prema ispitivanjima javnog mnjenja.

Samo 26 odsto njih kaže da podržava još sankcija protiv Rusije ako će im to život učiniti skupljim.

Ista studija pokazuje da je taj procenat u Francuskoj 27 odsto.

To je nebo i zemlja u odnosu na izričit pro-natovski stav prema slanju vojne pomoći koju zauzimaju premijerka Đorđa Meloni ili predsednik Makron.

Ne možete da se ne zapitate da li je taj jaz između lidera i tolikih birača uopšte održiv.

Sumnjičavost prema SAD i NATO i otvorenost prema ruskoj zvaničnoj verziji nešto je na šta ćete često naići u Italiji.

Murano, kod Venecije, slavan je po upečatljivom, vekovima starom zanatskom umeću duvanja stakla.

Da bi se napravile te predivne, ustima oblikovane vaze, hoklice, posude i čak lusteri, staklo mora da se topi.

Peći se stalno održavaju na temperaturi od 1.200-1.400 stepeni Celzijusa.

Industriju su desetkovali ogromni energetski troškovi.

Ali kad sam posetila fabriku Vejv Murano Glas, otkrila sam da mnogi radnici nisu spremni da za to okrive Moskvu.

Mladi Gabrijel mi je rekao da ne želi da poredi patnju vlastite porodice sa patnjom civila u Ukrajini, ali je insistirao da u ratu žrtava ima na svim stranama.

Kriza troškova života je veoma opipljiva za njega i njegove starije roditelje koji žive od najniže državne penzije.

On, kako kaže, nije ekspert za politiku, za to ko je u pravu a ko nije, ali rat mora da se prekine.

Osnivač fabrike Roberto Beltrami rekao mi je da na stavove Italijana utiče i činjenica da mnogo kompanija tradicionalno neguje jake veze sa Rusijom.

Moskva je savršeno svesna ovoga.

Italija i Nemačka su posebno krupne mete ruskih kampanja dezinformacija.

Baltičke države

Danka vojnikinja pored kamiona u šumi — NATO je pojačao prisustvo u Estoniji, koja granicu deli sa Rusijom

Otputujte 2.000 kilometara na severoistok i, u baltičkim državama, zateći ćete potpuno drugačiju evropsku sliku.

Gubljenje poslova i investicija ovde se ni na koji način ne doživljavaju kao prepreka za čvrst stav prema Moskva, a javno mnjenje je u ubedljivoj većini za snažnu podršku Ukrajini.

Mala Estonija troši više od 1 odsto svog BDP-a na vojnu pomoć Kijevu.

Baltičke države se doživljavaju kao neke od najratobornijih i najtvrđih zemalja kad je u pitanju odnos prema Rusiji.

Poljska i Velika Britanija imaju sličan profil, a Holandija ne zaostaje mnogo za njima.

Estonijski ministar odbrane Hano Pevkur mi je rekao da je ruska invazija na Ukrajinu od 24. februara 2022. ovde imala posebno jakog odjeka, jer se poklopila sa estonijskim danom nezavisnosti.

Estonija, Letonija i Litvanija nalazile su se pod okupacijom skoro 50 godina pre raspada Sovjetskog Saveza.

Kao geografski susedi Rusije, one žive u stalnom strahu da će ponovo biti osvojene.

Članice EU i NATO, one sada osećaju olakšanje kada druge zapadne zemlje doživljavaju Rusiju kao stratešku pretnju čitavoj Evropi, umesto da odbacuju kao „regionalno pitanje“ planove Kremlja sa Ukrajinom i potencijalno ponovno uspostavljanje uticaja nad drugim susedima.

Ambasador Kristof Hojsgen, koji je za vikend predsedavao godišnjom Minhenskom bezbednosnom konferencijom, nekada je bio ključni savetnik bivše nemačke kancelarke Angele Merkel.

Nju sada mnogi okrivljuju zato što je svoju zemlju suviše približila Rusiji.

Kad sam ga pitala da li sada misli da je bio kratkovid, on insistira da je odnos Nemačke sa Rusijom bio izuzetno složen.

Treba se samo setiti 20 miliona ljudi koje su nacisti pobili na teritoriji koja je pripadala bivšem Sovjetskom Savezu.

Ali on priznaje da se perspektiva lidera Zapadne Evrope prema Rusiji sada definitivno promenila.

„Oni ovo doživljavaju kao napad na Evropu. Ovo je direktan napad na evropsku arhitekturu bezbednosti“, rekao mi je on.

„Lično verujem, a mislim da to misle i mnogi drugi, da ako Putin uspe da osvoji Ukrajinu, neće se zaustaviti na tome.

Nastaviće da oživljava i ponovno uspostavlja Sovjetski Savez na svim tim teritorijama za koje veruje da ih je Rusija izgubila. Pominje se Moldavija. Ali mislim da je bacio oko i na baltičke države.“

Iz ovog razloga EU je sada počela da posvećuje pažnju – mada kritičari kažu nedovoljnu – Moldaviji i Gruziji.

Čak i Jermeniji i Azerbejdžanu.

I zbog toga baltičke zemlje sebe opisuju kao ulazna vrata Evrope.

One odavno pozivaju Zapad da ih ojača kako bi zaštitio kontinent od agresivnih ambicija Rusije.

U snežnoj divljini guste borove šume nadomak Talina, glavnog grada Estonije, uverila sam se vlastitim očima koliko NATO obraća pažnju.

Njegovo prisustvo u regionu izuzetno je uvećano.

U toku je bila ogromna vojna vežba, sa sve tenkovima, helikopterima „činuk“ i rovovskim ratovanjem.

Multinacionalne trupe sa kojima sam razgovarala – iz Francuske, Velike Britanije, Danske i, naravno, Estonije – bile su nedvosmislene po pitanju razloga zbog kog su tu.

„Ponosan sam što branim Evropu“, rekao je s osmehom Žilijen, mladi francuski poručnik.

„Mi smo jedno“, izjavila je Bernadita, oficirka za vojno planiranje iz Kopenhagena.

„A napad na jednog od nas napad je na sve nas.“

Ali javno isključivanje koje viđamo po džepovima Evrope moralo bi da nas natera da se malo zamislimo.

Šta će biti kad se sukob konačno završi?

Na stranu podeljena javnost, ali ne postoji jedinstvo čak ni među evropskim liderima oko toga šta raditi sa Rusijom.

Izolovati je ili pokušati njenu ponovnu integraciju, zasnovanu na premisi da o budućoj sigurnosti Evrope ne može značajno da se raspravlja bez makar nekakvog učešća Moskve?

Ova pitanja vise u vazduhu, ali, za sada, na njih nema odgovora.