Foto: Luka MilenkovićNije lako pisati o rodnom gradu. Tu si, vidiš svaku promenu, svedok si migracija stanovništva, arhitektonskih izmena, urbanističkih promašaja, smene generacija. Ali, to je sastavni deo života, promene su neminovne i dobro je da postoje.
Na kraju, one postaju svedočanstvo o određenom periodu gradske istorije i videćemo kako će buduće generacije o njima suditi.
Putujući po drugim zemljama, mogla sam da poredim izgled Kragujevca sa gradovima koji su mu slični po broju stanovnika. Nažalost, zaostaje moj Kragujevac po mnogo čemu u odnosu na njih.
Nameće se pitanje da li se lokalni urbanisti u svojim poduhvatima rukovode zahtevima profesije ili isključivo tržišnim ili nekim drugim zakonima, ličnim, a ne društvenim interesima, klanjajući se svemogućem bogu Profitu.
U svim civilizovanim urbanim sredinama projektovanje parkova, povećanje broja zelenih površina, briga o vodenim površinama, bilo da su prirodne ili veštačke, predstavlja prioritet jer je dokazana naučna istina da sve ovo smanjuje zagađenje i popravlja kvalitet svakodnevog života njihovih stanovnika.
Nažalost, Kragujevac kao i ostatak Srbije prkosi osnovnim arhitektonskim i urbanističkim pravilima, nove stambene zgrade niču jedna za drugom, na međusobnom rastojanju od svega nekoliko metara, drveće staro preko 30 godina nemilosrdno se seče, parkovi se pretvaraju u betonske trgove, zelene površine se pretvaraju u nekakva groteskna klizališta, na kojima više od deset klizača već prave gužvu.
Spisak ovakvih incidenata je dugačak.
Ali, da ne bude ovaj moj tekst previše kritičan, a i da bih dokazala suprotnu tezu da ima i gore, moram da ispričam šta mi se dogodilo pre desetak godina kada sam radeći edukaciju po osnovnim i srednjim školama širom Srbije boravila u jednom manjem gradu čije ime neću pominjati iz razumljivih raloga.
Boravak je tamo bio prilično prijatan, organizatori su bili izuzetno ljubazni domaćini. Centar grada lep, pomalo egzotičan za nas Šumadince, šetalište malo, ali ukusno uređeno. Kafići novi, luksuzno opremljeni.
U razgovoru sa domaćinima saznam da je grad zahvaljujući trgovini koja je tu glavna privredna delatnost, ekonomski dosta napredniji od Kragujevca. Sticajem okolnosti, došla sam autom, a morala sam da se vratim autobusom.
Na internetu pročitam red vožnje i krenem 45 minuta ranije pešice iz Kulturnog centra gde sam držala obuku, jer su mi rekli da je autobuska stanica na 10 min. hoda odatle. I tu sad počinje sasvim drugačije iskustvo.
Pada mrak, što sam dalje od centra ulice sve mračnije i prljavije, a i prolaznici drugačiji. Nisu onako fini i doterani, nego pogureni, sa nekim beretama natučenim na čelo, žene neugledne, zabrađene u marame, nepoverljivo me gledaju ispod oka. Nelagoda raste, ali srećom, autobuska stanica je blizu.
Ulazim u stanicu i shvatam da nijedan šalter ne radi, da je staklo na šalterima polomljeno, a tabla sa redom vožnje potpuno razvaljena i nečitljiva. Pristižu neki autobusi, ni na jednom ne piše da je za Kragujevac. Vreme polaska po onom izgleda nikada ažuriranom redu vožnje na netu već prolazi.
Odem do rampe i pitam radnika koji diže i spušta tu skalameriju ima li neki autobus za Kragujevac. On mi reče da ima za pola sata i tu se ja malo smirim. A ljudi oko mene isti kao oni po onim mračnim ulicama. Jedan priča sam sa sobom, drugi drži neki zavežljaj u ruci. Dobro došli u 19. vek!
Dođe moj bus, putovanje je bilo regularno i dovezem se do Kragujevca. Izađem kod pijace da bih brže stigla kući i prva pomisao mi je bila kad sam ušla u našu Glavnu ulicu, osvetljenu i popločanu: „Bože, hvala ti što sam se ovde rodila, a ne u nekom …tom drugom gradu”.
Nije ovo moje iskustvo baš za utehu, više je celovita slika o životu u Srbiji koja sa ovakvim gradovima, manjim i većim, obitava na rubovima evropske civilizacije.
U takvim okolnostima ni Kragujevčani ne mogu da ostvare svoje individualne potencijale, već su primorani da se sele u Beograd ili neke druge evropske i svetske gradove.
A ja svoj rodni grad ipak volim. Volim Šumaričko jezero, volim Veliki park, Arsenalfest, pozorišne susrete Joakimfest, volim kad subotom uveče na dva različita mesta u gradu nastupaju moji prijatelji iz mladosti muzičari.
Volim ljude sa kojima se družim preko 30 godina, ljude koji nisu promenili svetonazor iz mladosti i nisu prodali dušu đavolu za šaku srebrnjaka.
Mi koji smo u Kragujevcu ostali trudimo se da očuvamo tradicionalni urbani duh, koliko je to u našoj moći. I mogu vam reći da nas ima popriličan broj. Samo što nismo etablirani, nego, onako, u nekom paralelnom fabularnom toku.
Autorka je profesorka književnosti u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitjte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
