Foto: Privatna arhivaRođena sam na kragujevačkoj Maloj vagi. Sa terase oniže kućice u Starine Novaka mogla sam da gledam u brdo Žeželj i fabričke dimnjake Zavoda „Crvena Zastava”. Bilo ih je dva, ali se sećam kada je dozidan i onaj Energetike. Zapravo ih u krugu fabrike ima mnogo više, ali se nisu svi videli sa moje terase.
Po tim dimnjacima prepoznaje se Kragujevac na razglednicama. I po dimnjaku na nekadašnjoj fabrici mesa „Crvena zvezda”.
Ovde bi me neki Kragujevčani ispravili i rekli da je to bila nekadašnja fabrika džemova i kompota „Stefanović”, pa fabrika konzervi, ali mene to vreme nije sačekalo. Moram priznati da me je veselilo purnjanje dima iz „Zastavinih” dimnjaka. Šta zna malo dete o zagađenju životne sredine i o tome da će baš Mala vaga postati jedna od crnih tačaka aerozagađenja u gradu, gde će svakog dana biti povećan broj čestica PM10 i PM 2.5.
Možda me roditelji tome nisu ni učili? Možda tada nije ni trebalo? Noću su sa te strane dolazili piskovi vozova koji su još uvek redovno saobraćali kroz grad. Znala sam da kroz „Zastavu” i pored nje prolazi pruga i odvozi automobile koje su vredni radnici u tri smene pravili iz dana u dan. Rasla sam dakle sa fabrikom, bolje rečeno sa fabrikama, jer je to bilo vreme pre deindustrijalizacije Srbije, a jedna od identifikacionih odlika Kragujevca je bila da je bio fabrički i radnički grad.
Ovih dana sam se nekim poslom prisećala tih starih fabrika: „Koža – Partizan”, „Filip Kljajić”, „Elvod”, „22. decembar”, „21. oktobar”, „Diork”, mlekara „Mladost”, „Žitoprodukt”, „Miloduh”… sve naše kragujevačko, i sve izgrađeno samo par decenija pre deindustrijalizacije.
Vodili su nas kao đake u fabričke hale „na praksu”. Meni se to sviđalo. Sviđao mi se taj ogroman prostor ispunjen trakama, mašinama, ljudima u plavim mantilima, koji su međusobno nešto došaptavali, dodavali jedan drugima po neki deo i nešto petljali oko limarije „fićka”, „tristaća”, „keca”…
Ti ljudi nisu bili neorganizovana gomila, već radna zajednica, te stoga nije čudo što su baš iz njihovog džepa potekli „samodoprinosi” iz kojeg se gradio Kragujevac. I ulice na kojima smo se sudarali sa kolonama ljudi u vreme kada je završavala jedna, a počinjala druga smena i ponekad gunđali zbog zastoja u saobraćaju, jer se „pustila Zastava”.
Kad sam odrasla sviđalo mi se što je baš iz Kragujevca kretao otpor vlastima. Tad sam razumela vezu samouprave, „crvenog barjaka” sa velikim vojničkim garnizonima u gradu i brojnim policijskim stanicama. Živeti u srpskom Liverpulu značilo je posmatrati upravljanje i rukovođenje u tim velikim fabričkim sistemima, razumeti njihovu tesnu vezu sa rukovođenjem državom, a kako se tome uvek ima šta zameriti, u Kragujevcu nikada nije manjkalo revolucionarnog duha.
Kada se, konačno, u Srbiju vratilo višestranačje, mnoge stranke su otpor počinjale iz Kragujevca i ja sam ponosno stajala u masi kraj mojih Kragujevčana.
Sve je to potonulo u cunamiju rušenja bivše Jugoslavije, ratovanja, osiromašenja, privatizacije, korupcije… Romantični fabrički Kragujevac postao je ružni grad u kojem se nižu sklepane uslužne radnje, rastu potrošačke veletrgovine, otvaraju kladionice po tri u jednoj ulici, a u dostupnim fabričkim halama i „azijske robne kuće”.
Da, stigli su „Simens”, „Forma ideale”, „Vakernojson” i drugi čija imena ne mogu da zapamtim, stigao je i „Data centar”, ali oni nikada nisu mobilisali grad onako kako su ga mobilisali „Zastava”, „Zvezda” i druge navedene fabrike. Nisu ni Univerzitet, ni Knjaževsko-srpski teatar, ni Muzej Šumadije.
A onda nam je, na sve, aktuelna vlast uvalila Kazneno-popravni zatvor, na mestu gde su se nekada zatvarali sitni lopovi i prekršajci, i čitavo jedno naselje koje treba da nasele čuvari zatvora, razni policajci, bezbednjaci… mobilni da sa tog mesta stignu gde god treba da se suprostavi narodnom otporu.
Priča se, navodno, da je Zatvor išao u paketu sa novom, modernom zgradom Apelacionog suda. Može Sud, ali mora i Zatvor. Tako je radnički Kragujevac dobio novo identifikaciono obeležje, tako smo postali Požarevac.
Toj odluci više nije imao ko da se usprotivi, jer se radnički narod oteran iz sada nepostojećih fabrika, ne samo Kragujevca, nego cele Srbije, sav zgrčio u pokušaju da preživi besramni „cunami” nove srpske političke elite.
Postoji anegdota, pošto su knezu Milošu Obrenoviću uporišta vlasti bila Kragujevac i Požarevac, da su ga jednom Požarevljani pitali zbog čega je sve osnovano u Kragujevcu: gimnazija, licej, pozorište… a u Požarevcu samo zatvor.
– Da vam deca ne idu daleko od kuće odgovorio je Knjaz.
Autorka je urednica Radija „Zlatousti” Eparhije šumadijske
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
