Foto: Beta/Miloš Miškov. Ilustracija: A. MihajlovićZa dobrog prodavca nema loše robe. Tako ni za predsednika Srbije posle deset godina naprednjaka na vlasti kao da više nema priče koju ne može da proda većini. Poslednja u nizu je famozni odgovor KFOR-a o povratku srpske vojske na Kosovo i Metohiju.
Zahtev KFOR-u upućen je još 15. decembra, usred barikada, kada je javnosti servirana priča o maltene predratnom stanju na KiM. Podignuta je borbena gotovost svih bezbednosnih struktura, haubice su poslate na administrativnu liniju, premijer Kosova je nazivan ludakom koji hoće rat…
A onda je prvobitni zahtev za potpunim isupnjenjem Briselskog sporazuma i formiranjem Zajednice srpskih opština očas posla preinačen u „dobili smo potvrdu da su dostavljeni lekovi pritvorenom srpskom policijacu“ i obećanje poštovanja odavno datih garancija o nemogućnosti intervencija kosovskih bezbendosnih snaga na severu bez odobrenja KFOR-a.
Uglavnom, taman kada je prosečni srpski glasač zaboravio spektakularni zahtev za povratak srpske vojske na KiM, koji po tvrdnji naprednjaka nikad niko pre Vučića nije smeo da uputi (još od kako je Boris Tadić bio ministar odbrane 2004. godine – prim. aut.) – stigao je odgovor KFOR-a. Na Badnji dan, kad mu vreme nije. Jer predsednik je baš krenuo put Hilandara, a odgovor je stigao u predsedništvo.
A njegovu državničku poštu niko ne sme da otvari, čak ni predsednica Vlade, pa ni ministar odbrane, koji bi po vokaciji trebalo da budu oni koji se bave ovim pitanjem. Za neupućene podsetnik da predsednik preuzima potpunu komandu nad oružanim snagama samo u ratnom stanju.
Kako birače držati u neizvesnosti? Reći ću vam sutra
Elem, u petak je grunuta vest da je konačno stigao odgovor KFOR-a, ali da ćemo zbog odsutnosti predsednika, kako su nam objasnili tabloidni mediji, morati da sačekamo nedelju da nam kaže šta u njemu piše. Stari princip: „Kako budalu držati u nezivesnosti – reći ću ti sutra“, još jednom je uspešno prošao kod prosečnog srpskog birača. Prvi put je primenjen još 2016. godine sa „reći ću vam u ponedeljak ko je ubio pevačicu u Borči“, ali naravno pošto u nedelju glasate za moju stranku na izborima, i od tada se sa istim učinkom kotrlja u raznim varijantama od „reću ću vam sutra na gostovanju RTS-u šta sam pričao sa Đilasom“ do „saopštiću vam u narednih 48 sati odluku o sankcijama Rusiji“.
Svakodnevnim političkim rijalitijem uspeo je da u potpunosti umori (ne volim tu grubu reč – eutanazira) čak i opoziciju, intelektualnu javnost, pa i nezavisne medije, pošto praktično niko nije pridao adekvatnu pažnju novoj šaradi.
Uzalud je od 15. decembra višestruko ponavljano / analizirano / objašnjavano da u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (dodatak 2, stav 6) vrlo jasno piše da „dogovoreni broj jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja može da stupi na Kosovo samo u vidu pomoći međunarodnim bezbednosnim snagama“, pa se dalje navodi da je to za poslove poput „obeležavanja i čišćenja minskih polja“ ili da „pod posebnim uslovima, uz nadzor međunarodnih snaga, određeni broj može biti rasporođen oko verskih i objekata od istorijskog i kulturnog značaja“.
U istoj rezoluciji piše i da je „jedina dozvoljena oružana snaga na teritoriji Kosova KFOR koji je kao misija NATO zadužen za bezbednost“, što u prevodu znači da srpske bezbednosne snage ne bi smele da budu naoružane čak i kada bi im bio odobren povratak u ograničenom broju na KiM.
Gledajte Pink, pa će vam predsednik reći
Međutim, sve je to postalo nebitno. Jedino je bilo važno da se u nedelju prati Pink od jutarnjeg do večernjeg programa, ne bi li nam predsednik dva dana kasnije saopštio šta je odgovor KFOR-a, za koji smo svi, pa i on sam po sopstvenom priznanju, unapred znali kakav je. Odgovor na zahtev koji je upućen usred naše najviše borbene gotovosti zaslužio je još jedno vanredno obraćanje, ali ne na javnom servisu, ne ni u uživo uključenju sa Andrićevog venca, već na ružičastoj televiziji, dva dana kasnije.
Nekome možda i jeste logično da se još jedna priča u okviru predsednikovog epskog ciklusa o vikend ratovima na KiM (od šarenog voza do Gazivoda i hapšenja Marka Đurića) završi tamo gde je i započeta.
Ali, pravi problem je ustvari u tome što su nam ovakve predstave postale ono što se kolokvijalno nazivamo „novom normalnošću“. A kada stvari koje nisu normalne počnu da se percipiraju kao normalne – vreme je stavljanje prsta na čelo ili u težem slučaju posetu lekaru. Srpska javnost izgleda (još) nije spremna ni za jedno ni za drugo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
