Ako radi, ne popravljaj 1Foto: Freeimages/cierpki

Da je uvek najvažnija vest često stara više desetina godina, a počesto i čitav vek, potvrdila je ponovna aktualizacija zakona donetog u Kneževini Srbiji pre više od 150 godina.

Šta je tačno Zakon o zaštiti neophodnog zemljoradničkog zemljišta iz 1873, poznatijeg kao „šest dana oranja“, u sveopštoj poplavi informativnih „proizvoda“ učinilo tako važnim?

Da bi odgovorili na ovo pitanje podsetićemo se slova ovog zakona po kom se radnicima i seljacima garantovao minimum imovine, koji im nije mogao biti oduzet po osnovu duga, što će reći: „rukodelcu najnužniji alat, a zemljodelcu jedan plug, jedna kola, dva vola ili tegleća konja, motika sekira, budak kosa i toliko hrane koliko je za njega i porodicu i stoku potrebno do nove rane. Pored toga na svaku poresku glavu, bila ona od danka oslobođena ili ne, ako joj je samo glavno zanimanje poljodelstvo, živela ona na selu ili varoši, pet dana (oranja) zemlje… zajedno sa njenim neobranim plodom… Isto tako kuća i zgrade do jednog dana oranja.“

Ovaj naizgled jednostavan i kratak paragraf otkriva potpuno zaboravljenu, a istorijski dokazano efikasnu političko-ekonomsku ideju, koja je tadašnjoj Kneževini Srbiji donela brz rast i prosperitet, bar u poređenju sa današnjim padom. Suština te ideje, možda će nekima zvučati čudno, jeste da nema države bez ljudi. „Šest dana oranja“ nije samo jedinica površine zemlje, već neizbežna nužnost bez koje čovek ne postoji, pri čemu ignorisanje nužnosti znači i nestanak čoveka.

Njena subverzivna aktuelnost potiče od pre svega jasne premise, da merilo ekonomskog uspeha nije novac, niti roba, već čovek, a što krajnje odvažno protivreči savremenoj dogmi, preporučenoj od strane MMF-a, da je jedina mera ekonomskog postignuća isključivo količina papira, u određenoj nijansi sivozelene boje. Prema potonjem mišljenju, dovoljno je bilo otvoriti dovoljan broj stranih banaka, koje će nas redovno snabdevati proizvodom stranih štamparskih presa, te da smo slobodni da zatvorimo i rasprodamo sve poljoprivredne kombinate i industrijske pogone, jer eto, oni ne zarađuju dovoljno hartije i time sabotiraju opšti prosperitet. Naravno mi smo naivno robujući idejama progresa i reformi zaista to i učinili, što je neočekivano vremenski koincidiralo sa smanjenjem broja žitelja Srbije za gotovo jedan milion ljudi, u samo petnaest godina. Mada je armija reformatora i ekonomista tvrdila suprotno, rezultat je bio očekivan koliko i dilema da li je teže postojati bez likvidnog bankovnog računa ili postojati bez postojanja. Naravno da možete da postojite sa ili bez bakarskog računa, likvidnog ili ne, ali ako se pridružite milionskoj cifri „nestalih“ Srba, čak i ova nedoumica za vas postaje bespredmetna, jer svakako ne postojite.

Pošto smo nadam se utvrdili da čovek može da postoji bez monetarne ekonomije, ali ne i ona bez njega, pažnju ćemo posvetiti socijalnom aspektu kneževskog zakona o zaštiti prava nad minimumom svojine. Slovo i duh tadašnjeg zakona zdravorazumski shvata da će naglo siromašenje seljaka, silom narasle lihve, uništiti tek uspostavljenu osnovu srpske državnosti, mnogo brže i efikasnije nego Turci. Odsustvo socijalne sigurnosti kao uzrok nemira, građanskih ratova i naglog opadanja država predstavlja konstantu čitave evropske istorije, od Solonovog ukidanja dugova (sishtija) u Atini, do mnogobrojnih rimskih agrarnih reformi, koje su imale u vidu krajnje jednostavnu istinu, da samo slobodan čovek može – očuvati državu slobodnom. Donošenje zakona koji će ili ograničiti dugove ili ograničiti mogućnost izvršenja nad dužnikovom imovinom nije čin apstraktnog altruizma, već nužnost, ukoliko država pretenduje na postojanje. Budući da antički rob, baš kao ni današnji pauperizovani prekarijat, gubitkom države ne gubi okove, već samo dobija novog gospodara.

Redovna praksa izvršenja kojom se danas čitave porodice faktički i fizički izmeštaju na ulicu nameće ozbiljnu zapitanost šta je zakonodavac donoseći aktuelne propise imao na pameti. Ako jednu porodicu izmestimo iz doma, gde oni tada završe? Prosto nestanu? Žive kod rođaka, prijatelja ili spavaju ispod mosta? Žive sa 7.000 din socijalne pomoći od čega će na ime PDV-a kroz kupovinu osnovnih životnih namirnica državi vratiti nešto manje 1.400 din. Odgovor koji nam se nevoljno nameće jeste da današnji zakonodavac za razliku od svog prethodnika iz 1873. uopšte nije razmišljao, već su to umesto njega radile najverovatnije lobi grupe u službi kapitala, a koji je glavni korisnik usluga izvršitelja. Da zakonodavac jeste mislio, nužno bi morao da odgovori u čemu je to interes države da preko noći poreskog obveznika transformiše u poreskog korisnika, makar i za iznos minimalne socijalne pomoći. Da minimum kuće i okućnice nisu nužni za prostu i produktivnu egzistenciju, ne bi ih niko posedovao. Ukidajući uslove za minimum egzistencije mi faktički ukidamo i ljude, a da li je za državu bolje da ima više ili manje ljudi, računam da nije nešto oko čega će se bilo koja suvisla pamet dvoumiti i za trenutak.

Poslednja pouka istorijske paralele između savremene i Srbije 19. veka jeste da sve promene ne vode boljitku, da progres nije zagarantovan, niti linearan, te da sutra nećemo nužno biti pametniji nego juče. Ako vam se genijalnim učini ono što su vaši preci držali za zdravorazumsku očiglednost, onda je vreme da se duboko zamislite, jer onaj koji zaboravlja, uči iznova. Ne znam da li će biti od neke pomoći, no slobodan sam da napomenem kako je Kraljevina SHS ukinuvši 1929. Zakon o zaštiti garantovanog poseda, prestala i sama da postoji samo desetak godina kasnije. Popravka onog što radi, retko, a najčešće nikad, završava željenim rezultatom.

Autor je predsednik Srpske lige

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.