Amalgam koji nas povezuje

Početkom 1980-ih, moja Školska zajednica učenika donela je odluku, baš nekako u ovo vreme, da slobodne subote tokom jeseni iskoristimo za rad u lokalnoj fabrici za preradu povrća i tako zaradimo novac kojim ćemo platiti ekskurziju za naše drugove i drugarice čije su porodice bile u lošem materijalnom položaju.

Ideja je bila primamljiva, mislili smo – skoro genijalna!

Sve dok se u dogovorenu subotu, sanjivi i krmeljivi, nismo obreli u fabrici. U delu hladnog i zapuštenog pogona čekala nas je tona crnog luka, hoklice i pribor za čišćenje. I suvonjava šefica smene, zaleđenog pogleda. U nekoliko rečenica i dva poteza rukom objasnila je postupak čišćenja luka.

Rekla je još: „Pauza za doručak u deset“ i „Ovo danas mora biti završeno“. Okrenula se i žustrim korakom odjezdila niz hodnik, ostavljajući nas zbunjene, u muku. Stajali smo tako, naglo razbuđeni, sa osećanjem izigranosti, dok neko nije uzviknuo: „Ajmo ljudi, nema sada nazad“! U prvim satima gušili smo se u suzama, oči su pekle, psovali smo, ustajali i ponovo se vraćali.

Osećala sam mučninu i snažnu želju da pobegnem s tog užasnog mesta. Jedna od drugarica objasnila nam je da je naša patnja posledica „lakrimalnog faktora, sumpornog jedinjenja, koji u nevidljivim kapljicama stiže do naših očiju“ i da moramo „drugačije da dišemo.“ Disali smo četiri suzne subote. Niko od nas, koliko me sećanje služi, nije odustao. Na ekskurziju smo, narednog proleća otišli svi, pevajući. Ponosni na svoje delo.

A onda izronim iz romansiranog pasaža mladosti i prizovem aktuelne prizore nasilja iz naših škola. Kolaju na društvenim mrežama. U centru su uvek žrtva i nasilnik. Oko njih vršnjačka grupa, bez (sa)milosti, bez solidarnosti sa žrtvom. Snimaju prizor, ponekad kliču dželatu ili se samo cerekaju.

Između dva opisana prizora, smestilo se nekoliko decenija sunovrata. Život jedne generacije i stvarnost njenih potomaka. Razvukao se u kontinuitet odustajanja.

Da, to je onih nekoliko decenija u kojima besramno veličamo individualizam, a (uistinu) krunišemo sebičluk, halapljivost, gluvoću i slepilo za patnje čoveka pored nas.

Od Latina smo učili da je sulidus najčvršća kovanica, a solidarnost ono celovito i čvrsto među ljudima – ono što zajednicu drži na okupu. Učili, pa zatomili u kolektivnoj amneziji.

Ipak, duboko u sebi svako od nas oseća da ljudsko biće na sme biti ostavljeno u nevolji, u prirodnoj katastrofi, u bolesti, siromaštvu ili nepravdi. Solidarnost jeste i mora biti naše praktično iskustvo povezanosti s drugim ljudskim bićem, svesni izlazak iz zone komfora, a ne prazna tlapnja kojoj se prepuštamo kad o sebi želimo da mislimo dobro.

Kad su me saborci iz pokreta Novi optimizam pre nekoliko godina pozvali da ponudimo perspektivu za delovanje u narednoj deceniji, u centru razgovora se našla, nimalo slučajno, solidarnost.

NJen značaj bio je odavno zagubljen u bespućima tranzicionog gubitništva, legalizovane pljačke, ideološkog i moralnog pada. Zaključili smo: ima smisla vratiti reč u žižu i dati joj novu, delatnu snagu. Zapisala sam prvu rečenicu Proglasa koji je Nove optimiste trebalo da pokrene na akciju: „Danas, i u vremenu koje dolazi, potrebna nam je nova solidarnost. Ona je naša nasušna potreba – put povezivanja i razumevanja među ljudima…“

Tako je, 2014. Pokret obznanio: „Mi ne prihvatamo poredak koji svakodnevno normalizuje ravnodušnost, nasilje i zločin“. Pozvali smo na solidarnost. Sa ljudima koji se suočavaju sa teškim bolestima, siromaštvom, sa onima koji su žrtve nasilja i diskriminacije, sa radnicima kojima je oduzeto pravo na dostojanstven rad, sa prognanima i izbeglima.

Nije prošlo mnogo, a poruke i akcije solidarnosti morale su biti usmerene na porodice kojima u deložacijama oduzimaju krov nad glavom i ljude kojima otimaju reke što život znače. Zatim, prema novinarima i umetnicima na koje se kidiše zbog postavljenog pitanja, napisane reči ili nacrtane karikature.

U jednoj teškoj godini, mi smo postali drugovi i podrška uzbunjivačima koje hapse i zatvaraju. Profesorima, studentima i aktivistima koji se bore za dostojanstvo Univerziteta.

Zato sam danas spremna da kažem: Interes koji okuplja solidarne ljude važniji je i dublji od bilo kakvog partikularnog grupisanja. Novu solidarnost trebamo više nego ikad, kao amalgam koji nas povezuje i omogućuje da humanizujemo zajednicu, da je očovečimo. Ako ovu priliku ne iskoristimo, srpsko društvo ostaće zverinjak, a mi čopor koji srlja u samouništenje.