Vladica Cvetković - Foto: Medija centarU jednoj svojoj priči Milovan Đilas piše kako se u Crnoj Gori od pamtiveka znalo da puška koja pogađa čoveka odjekuje drugačije od one koja je ispaljena u prazno; ova prva, kaže on, „odlijegne tumolo i kratko“.
Na mogućnost sličnog odjeka, naravno u krajnje prenesenom značenju, ukazali su mi najbliži saradnici koji su prvi pročitali moj autorski tekst objavljen u Danasu od 7. septembra, pod naslovom: „Antirudarska histerija kao jeftin ekopopulizam„.
I bili su u pravu, tekst je i te kako „odlijegnuo“ i začas zaradio osamdesetak negativnih komentara na internet portalu, da bi narednih dana u ovim istim novinama bila objavljena i reagovanja četvorice kolega iz akademske zajednice.
Neću navoditi njihova imena, tekstove imate u rubrici Dijalog, a kao uputstvo za pretragu kazaću samo da je reč o dvojici članova SANU (doduše, u bitno različitom statusu) i dva profesora Univerziteta u Beogradu (istina, na različitim funkcijama).
Ako bih njih imenovao, ogrešio bih se o većinu onih koji su svoje komentare na portalu Danasa potpisali pseudonimima jer ovde želim da odgovorim svima zajedno.
A razlog za ovaj objedinjeni odgovor leži u tome što su njihovi komentari gotovo identični, razlika je jedino u dužini, to jest, u broju karaktera.
Gotovo sve negativne reakcije na moj tekst, nažalost, promašile su temu, nevažno da li ih je potpisao profesor imenom i prezimenom ili meni nepoznata osoba pod pseudonimom „Pajz sad“ ili „majka troje dece“.
Štaviše, i do njihovih tematskih promašaja došlo je na isti način, tako što je moja analiza razvoja antirudarske histerije u Srbiji redukovana na dilemu u vezi s jednim jedinim eksploatacionim projektom o kojem, moram i to da dodam, u tekstu nisam izneo nijedan važan podatak.
Pa ipak, on (projekat) izvučen je kao glavna poruka (namera, svrha, misija i ostalo), a ja (VC) automatski označen kao perfidni, ali ipak slabo prikriveni lobista.
Kakav vredan i ingeniozni zaključak mojih pažljivih čitalaca!
Sad bez šale, upravo ovim svođenjem moje rasprave na jedan prozaičan hit-tvit pamflet i konstruisanjem optužbi bez smisla i logike, sami su moji oponenti, i oni s portala i oni sa Univerziteta i Akademije, potvrdili da danas u Srbiji o rudarstvu nema razgovora, možete samo da ustanete i saslušate presudu.
Identičan mehanizam redukovanja složenih rasprava na prosto ili-ili, kojim isključivost i netrpeljivost onemogućavaju i samo započinjanje dijaloga, ne važi samo za pitanje rudarstva – naprotiv, rudarstvo i geologija su se tek odskora našli u društvu tem o kojima u srpskom društvu „nema razgovora“.
Za jedan broj društveno osetljivih pitanja takva situacija vlada odavno, a to je problem koji takođe poznajem iz prve ruke.
Kada sam pisao o potrebi za suočavanjem s ratnim zločinima počinjenim u naše ime, prozivan sam kao autošovinista koji smatra da smo genocidan narod, kada sam govorio u prilog borbi za LGBTQ prava, morao sam da se pravdam da nisam protiv porodice i opstanka Srbije, a kada sam objašnjavao da predsednik SANU mora da ima pravo da javno kaže svoje mišljenje kao građanin Srbije (a zar nam treba predsednik Akademije koji to ne može ili ne sme?), nazivan sam bliskim saradnikom Izdajnika Kosova.
Ne znam korene ove najprimitivnije balvanizacije javnog prostora, da li je ona posledica dugogodišnje funkcionalne nepismenosti u srednjim školama ili disfunkcionalnog visokog obrazovanja, tek u Srbiji ima sve manje ljudi koji umeju da vode raspravu.
Uz to, više me brinu ovi sa univerzitetskim diplomama jer se kritički duh najteže razvija kod onih koji misle da ga već poseduju.
A da su imali takav duh, moji kritičari se ne bi složno ustremili na crvenu maramicu na kojoj piše RT, koju su inače sami izvukli iz mog teksta i njome prekrili oči, već bi se zainteresovali za ono šta je bila glavna tema moje analize – društveni proces kojim se otpor jednoj rudarskoj kompaniji pretvorio u nekontrolisanu manipulaciju građanskim strahom od svih oblika rudarstva i geologije.
Da su to učinili, da su bilo čime pokazali da razumeju kako se i zašto taj proces dogodio i da su uz to makar malo preispitali svoj lični udeo u njemu, sve bi ovo možda moglo da zaliči i na polemiku i imalo više smisla.
Ostavite se, moje poštovane kolege i uvaženi građani, litijuma, nego da vas pitam, da li znate kako danas u Srbiji izgleda realizacija bilo kojeg novog projekta istraživanja mineralnih sirovina?
Znate li s kakvim se problemima suočavaju geolozi na terenu nezavisno od toga da li tragaju za metaličnim rudama, proučavanju stabilnost nekog tla ili rade na proceni neotektonske aktivnosti? Ako ne znate, raspitajte se.
Na kraju da dodam i ovo.
Ako vam se ne sviđa kako ja pišem, što je sasvim u redu, o tome kako se ekološka netrpeljivost kao požar širi u retradicionalizovanim društvima poput Srbije, možete da čitate u naučnim radovima naših antropologa, za početak uzmite publikaciju B. Banović, J. Ćuković, M. Milenković: „Ekonativizam i aproprijacija zelene politike: kontroverze u vezi sa otvaranjem rudnika Rio Tintou Loznici i prestankom rada TE Pljevlja“.
Tamo vam je ovo o čemu vam ja govorim intuitivno i samo na osnovu ličnog uvida, prikazano metodološki i na principima primenjene i akcione antropologije.
Možda vam iz tih radova postane jasno kako (i zašto) se zelena agenda kod nas pretvara u „nacionalističko-apokaliptički idiom“, u jednu vrstu domorodačke ksenofobije obojene zeleno.
Ja nemam dilemu da je za odsustvo dijaloga u Srbiji daleko najodgovornija vlast, ali ću uvek smatrati sramnim i svaki pokušaj imitiranja Vučićeve licidarske politike dodvoravanja neprosvećenom i uplašenom narodu – od koga god da dolazi.
Autor je akademik i profesor univerziteta
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
