„Profitabilno nije zdravo“: Autorski tekst Branimira Jovančićevića

Ukoliko se to čini jednostrano, samo iz ugla nauke, zaštite životne sredine ili iz političkog ugla, bilo bi nepotpuno, pogrešno i vrlo štetno. Povod za ovo razmišljanje je tekst o litijumu i Rio Tintu akademika Vladice Cvetkovića u Danasu od 7. septembra.

Sve nas geohemičare, geologe i rudare impresioniralo je otkriće minerala jadarita 2004; interesantna struktura jednog natrijum, litijum, bor silikatno hidroksilnog minerala iz koga mogu da se dobiju jedinjenja litijuma i bora sa velikom praktičnom primenom.

Gledano iz ugla geologa i rudara potpuno prirodan sled događaja podrazumevao bi pripreme za eksploataciju minerala. Po mom mišljenju tu bi trebalo da se završe aktivnosti i pozitivna razmišljanja jednog vrsnog naučnika, geologa i geohemičara, akademika, kakav je dr Vladica Cvetković. Jer onda sledi sve ono što čini osobenosti našeg podneblja, a posebno države, društva i naše politike, što bi trebalo da odredi sudbinu jadarita u Srbiji, makar u vremenu u kome živimo. Toga u navedenom tekstu nema dovoljno.

Ono što je van okvira delovanja geologa ili rudara je sam tehnološki postupak za dobijanje litijum karbonata kao finalnog proizvoda. Radi se o veoma agresivnom tehnološkom postupku koji podrazumeva upotrebu razarajućih mineralnih kiselina, a na prvom mestu sumporne kiseline. Ako se takav postupak i izvodi u kontrolisanim uslovima, on sa sobom nosi ogromne ekološke rizike od realnih ekoloških akcidenata. Postupak podrazumeva upotrebu ogromnu količinu vode. Tokom procesa prirodno čista voda transformisala bi se u zagađenu otpadnu vodu u vrlo velikoj količini. Proces bi pratilo devastiranje ogromne površine plodnog poljoprivrednog zemljišta. U takvim uslovima ni vazduh ne bi bio pošteđen. Drugim rečima, eksploatacija jadarita i proizvodnja litijum karbonata sigurno bi bio žestok udar na životnu sredinu onog dela Srbije koji se smatra jednim od najlepših i najplodnijih.

Samo lakoverni mogu da poveruju da bi mere zaštite i strogo kontrolisan proces eksploatacije i prerade to sprečio. To obećavaju predstavnici britansko-australijske kompanije Rio Tinto. Ali zar to nisu obećavali i predstavnici kineskih kompanija, pa znamo kakva je životna sredina oko Bora i Majdanpeka, zar to nisu obećavali naši predstavnici EPS-a, pa znamo kako izgleda deo Srbije gde se nalazi površinski kop lignita u okolini Lazarevca, zar to nisu obećavale ruske naftne kompanije koje gazduju NIS-om, pa danas nemilice eksploatišu duplo više sirove nafte iz naftnih polja Banata i Bačke, nego što je to činio NIS kad je sam vodio naftnu politiku Srbije. I tako do iscrpljenja naftnih izvora, a onda, kad nestane besplatne srpske nafte, vrlo verovatno će se naši prijatelji Rusi povući sa ovih prostora.

Strane i domaće kompanije obećavaju mere zaštite, ali zbog odnosa vlasti prema životnoj sredini planirane mere ostaju u koricama elaborata i studija. Ne prelaze pragove kancelarija zvaničnika koji se u Srbiji bave životnom sredinom i njenom zaštitom. Takvo je političko rukovodstvo, i tu se ne može nešto posebno popraviti. Kompanijama koje bi se bavile rudarenjem u Srbiji nije problem da izrade vrhunske ekološke studije, ako mere iz njih ne moraju da primene na terenu. A ne moraju, jer ih niko i ne primorava. Srpskim vlastima to nije toliko, ili nije uopšte važno.

Iz ekološkog polja ulazi se u turbulentno političko polje. Bar ono što je dospelo u javnost govori o tome da je proces saradnje naših vlasti sa Rio Tintom izvođen, ili se i dalje izvodi vrlo netransparentno, gotovo tajno. U takvim uslovima stvaraju se uslovi za koruptivne radnje visokog nivoa. Kakve su i ko sve u njima učestvuje, pitanje je koje je u zoni špekulacija. Jedno je sigurno: u njima ne učestvuju građani Srbije, oni geolozi, geohemičari, ekolozi i političari koji su van procesa pregovaranja. Za one geologe, rudare i političare koji su u procesu, ne može da se garantuje.

Ekološkog populizma u Srbiji danas ima, kao što ima i ekoloških udruženja koja se iskren bave zaštitom životne sredine. Međutim, ekološki populista nikad ne može da napravi društvenoj zajednici štetu kakvu može da učini korumpirani političar pokriven plaštom neodgovornih stručnjaka. On možda koristi životnu sredinu kao sredstvo. Međutim, iz takve vrste zloupotrebe ne proističe štetan rezultat.

Kako stvari sada stoje, otvaranje rudnika jadarita u srpskom Podrinju moglo bi da donese neke koristi i neke štete. Što se tiče koristi, ona bi se svela na zapošljavanje stotinu ili nešto više radnika iz tog dela Srbije za platu koja bi bila nešto malo viša od prosečne, i država bi inkasirala nekoliko procenata rudne rente. Šteta: uništena životna sredina onog dela Srbije koji se smatra jednim od najkvalitetnijih u Srbiji, narušeno zdravlje lokalnog stanovništva, uništene velike rezerve pijaće vode, jake socijalne i političke tenzije u društvu sa neizvesnim ishodom. Veliki profit jedne strane kompanije i potencijalno puni džepovi pojedinaca, učesnika u procesu istraživanja, eksploatacije i prerade, ne znam u koju bi kategoriju mogli da svrstamo. Neka čitalac ovog teksta to sam proceni.

 Autor je profesor Univerziteta, potpredsednik Demokratske stranke i narodni poslanik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.