foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)Čitajući gore navedeni tekst autorke Zorice Miščević čovek ostaje u nedoumici šta su razlozi i motivi tog dramatičnog upozorenja o porastu antisemitizma. Da li je ta pojava u srpskom društvu zaista toliko ozbiljna da zavređuje opširan tekst u najuglednijem dnevnom listu i to u trenutku kada se Srbija nalazi na raskrsnici i kada mora odlučiti kojim će putem dalje?
Autorka očigledno smatra da jeste i više puta iznosi tvrdnju o aktuelnoj ekspanziji antisemitizma, njegovom porastu i prisustvu u Evropi „pa i u Srbiji“. Pritom ona ne navodi nijedan konkretan primer antisemitizma u Srbiji, niti neku anketu i istraživanje koji bi pokazali kako u tom pogledu stoje stvari u Srbiji. Pisac ovoga reagovanja, oslanjajući se na svoje dugo životno iskustvo, tvrdi da od kraja Drugog svetskog rata do danas, naročito u doba satanizovanog socijalizma, u Jugoslaviji i Srbiji nije bilo slučajeva etnički motivisanih sukoba sa Jevrejima. Zapravo, danas u Srbiji ima antisemitizma, ali on nije etničkog već ideološkog karaktera. Taj, recimo antisemitizam, zasniva se na činjenici da su svi jugoslovenski Jevreji, koji su uspeli da izbegnu pogrome nacista, ustaša i Nedića, otišli u partizane i tako, maltene, postali sinonim za partizansku borbu. Nije slučajno što je Draža Mihailović rekao: „Ja ne mogu da se borim protiv Nemaca i Italijana dok ne uništimo Mošu Pijade“, tj. partizane.
Današnja politička klasa Srbije, u skladu sa svojim četničkim poreklom i zavetom, oterala je van društvene scene čitav „levičarski ološ“, kako bi to rekao tvorac rijalitija Donald Tramp, uključujući tu i Jevreje levičare i antifašiste kakvi su bili Moša Pijade, Oskar Davičo, Oskar Danon, Emerik Blum, Jaša Rajter, Herbert Kraus i mnogi, mnogi drugi.
Ali nije to ono što brine gospođu Miščević, niti je brine genocid nad palestinskim narodom u izvedbi „zločinačke klike“ koja upravlja Izraelom, da se poslužimo rečima hrvatskog predsednika Milanovića, već je brinu neki „stereotipi“ i kritika aktuelne izraelske vojne akcije.
U tom pogledu ona, što se tiče Srbije, može da bude potpuno mirna. Notorno je da politička klasa Srbije, predvođena Aleksandrom Vučićem i njegovim saradnicima, nikada nijednu reč nije rekla protiv te „aktuelne izraelske vojne akcije“, kako joj tepa gospođa Miščević. Štaviše, ona je od oktobra 2023. naglo pojačala svoje odnose i simpatije prema Izraelu, uključujući tu i isporuku naoružanja i municije. Otuda nije čudo što su košarkaši izraelskog Makabija dočekali Partizan u majicama sa natpisom „Hvala Beograde“, što je bila zahvalnost Vučiću zbog njegove podrške genocidu nad Palestincima.
Stvari su, dakle, mnogo složenije nego što gospođa Miščević želi da ih prikaže. Cela Evropa, uključujući i Srbiju, zna da je „aktuelna izraelska vojna akcija“ delo ekstremnog cionizma i američkih fanatizovanih evangelističkih sekti, poput Trampove Pentekostalne crkve, sa kojima se nije šaliti. Zajedničko za ova dva religiozna fanatizma jeste uverenje da je „Bog tu zemlju dao Jevrejima“, što znači da svi narodi, koji danas žive na teritorijama zamišljenog „Velikog Izraela“, moraju jednostavno da budu eliminisani.
Oni koji se tome suprotstavljaju, kao što su međunarodno pravo, Ujedinjene nacije, humanitarne organizacije, međunarodni krivični sud, vlade pojedinih država i sl, doživeće istu sudbinu. Osnovni kanon cionističko-evangelističke pobožnosti jeste da „čovek mora da sluša Boga, a ne čoveka“. Dodela celog bliskoistočnog prostora Jevrejima je delo Boga, a Ujedinjene nacije i ostali pomenuti faktori su delo čoveka, usled čega njihova priča nema nikakvog efekta i biva jednostavno ignorisana ili proglašena za antisemitizam i antiamerikanizam.
Proces eliminacije ovih „čovekovih“ tvorevina započeo je pre mnogo godina američkim i izraelskim nepriznavanjem većine rezolucija i stavova UN, a sada je Tramp rešio da pređe u konačan obračun. On je osnovao tzv. Odbor za mir sa ciljem da pokaže kako su Ujedinjene nacije nepotrebne i da ih treba ukinuti, on kažnjava one koji govore o genocidu i uvodi im sankcije, kao funkcionerki UN Franćeski Albaneze, a nagrađuje one koji šire islamofobiju i otvoreno navijaju za genocid nad Palestincima, kao što to radi Milorad Dodik sa svojom ekipom, zbog čega im je Tramp ukinuo sankcije i čak ih pozvao na prestižni Molitveni doručak. A da bi se ugušila svaka, makar i najblaža kritika genocida nad palestinskim narodom u Gazi i na Zapadnoj obali, lansirana je priča o antisemitizmu.
Ona je celome svetu nametnuta kao važnija, u današnjem trenutku, od činjenice da je nekoliko stotina hiljada Palestinaca, žena i dece, surovo pobijeno, umoreno glađu, žeđu i zaraznim bolestima, zatrpano u ruševinama, zatvoreno u izraelskim konc-logorima, dok su preživeli osuđeni da podnose neljudske uslove života. Uostalom, izraelski ministar odbrane rekao je svojim vojnicima da Palestinci nisu ljudi već životinje i da sa njima „treba postupati kao sa životinjama“. Zato se genocid nastavlja uprkos svim pričama o miru, jer je od proglašenja Trampovog primirja ubijeno preko 600 Palestinaca. A šta će se dalje događati, naročito posle oktobra 2026, ukoliko Tramp dobije Nobelovu nagradu za mir i ne bude više obavezan da se uzdržava, na to ne smemo ni pomisliti.
I ovoga puta uzdamo se u Jevreje antifašiste i levičare, u one hiljade Jevreja u svetu i u samom Izraelu, kao što je poznata glumica Mika Almog, unuka Šimona Peresa, sa njenom organizacijom „Vreme je“ koja okuplja oko pedeset jevrejskih nevladinih i mirovnih organizacija, protivnika politike ratnog zločinca Netanijahua. I ovoga puta nadamo se da će levica u Evropi i svetu, pa možda čak i u Srbiji, zaustaviti zahuktalu ekstremnu desnicu i njen religiozni fundamentalizam.
Autor je publicista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
