Ako u Evropi postoji fašizam, to je antisrpski fašizam. U 21. veku, Srbi su jedini Evropljani koji žive pod realnom pretnjom etnički motivisanih ubistava i čija kultura i identitet su predmet stalne defamacije. Samo u poslednjih godinu dana, povratnici na Kosovo i u Hrvatsku bili su prebijani i ubijani, na decu bacane bombe, a snage reda su bojevom municijom pucale na nenaoružane demonstrante. Njegoš, zastava, himna, hram Hrista Spasa, freska Beli anđeo, reč „Metohija“ i ćirilična slova – čim je nešto srpsko, bilo je izviždano, zabranjeno i zapaljeno.


Idući dalje u prošlost, preko pogroma 2004. i ’99, etničkog čišćenja ’95. i velikog povratka ’91, uviđamo da se radi o izvornom obliku fašizma na ovim prostorima. U periodu ’41-’45, ono što su nacizam i Aušvic bili za svet, za naš deo Evrope bili su ustaštvo i Jasenovac. Oba pokreta nazivamo fašistima, ne toliko po njihovom italijanskom savezniku koliko po mržnji i nasilju protiv umišljenih neprijatelja, u stvari nedužih žrtava. Zato je sasvim razumljivo što su antifašisti i borci za ljudska prava širom Evrope toliko posvećeni odbrani Srba, njihove kulture i prava… Stani malo… ali uopšte nije tako!

Naprotiv, antisrpski fašizam se tradicionalno ignoriše još od završetka II svetskog rata. Nakon 70 godina, u prilici smo da uporedimo dve strategije: ćutanje o antisrbizmu i govorenje o antisemitizmu. Ćutanje je za rezultat imalo zaborav žrtava i nekažnjivost zločinaca, a govorenje svest da se zločini ne smeju ponoviti i uspešan rad na ostvarenju tog cilja. Ponekad pomislim, da kojim slučajem lokalni fašisti pored zaboravnih Srba i Roma nisu ubijali i pamtiše Jevreje, danas niko ne bi ni znao za Jasenovac. Ćutanje je, umesto da izbriše ustaške zločine, dovelo do ratova devedesetih u kojima su ih sve strane oponašale. Dovelo je, u slučaju Srba, do mešanja počinilaca i žrtava Holokausta.

Ali do najveće patologije ćutanje je dovelo – nije teško pretpostaviti – kod samih žrtava. Potisnuti antisrpski fašizam je u srpskom društvu osvetnički izbio na najneočekivanijim mestima. U prvoj Srbiji pojavili su se oni koji su na užas predaka i sramotu potomaka ponovili deo gnusnih zločina u ime srpstva. Druga Srbija je iznedrila čudovišni spoj antisrpskog fašizma i srpskog antifašizma.

Kao što su ustaše bile u stanju da žigošu svakog Srbina kao neprijatelja države, ovi „antifašisti“ su u stanju da zalepe etiketu neprijatelja civilizacije – fašiste – svakom ko neguje srpsku kulturu. Aktuelni napadi na ćirilicu ujedinili su srpsku levicu i hrvatsku ekstremnu desnicu. Počelo je napadima na Kulturni centar Novog Sada, čiji novi ćirilički znak je predstavljen kao kukasti krst. Nastavilo se tako što su se napadi u Vukovaru i Novom Sadu podudarali, često u dan. Kada su poštovaoci Pavelića i Gotovine zakazali veliki protest protiv ćirilice neposredno pred obeležavanje Novosadske racije, pozvao sam srpske stranke, deklarativno antifašističke, da se suzdrže od napada. Nije pomoglo, a LSV je na svom skupu, dok su vladika i rabin držali pomen žrtvama, kao po komandi ponovila defamaciju iz Vukovara i povezala ćirilicu sa silovanjem.

Da li je antisrpski fašizam manje opasan kad dolazi od Srba? Mnogi ustaški koljači su poreklom bili Srbi. Da li je manje opasan kad dolazi od antifašista? Staljinove čistke su sprovođene u ime antifašizma. „Antifašisti“ o kojima govorim, baš kao i fašisti, već javno zastupaju nasilje. Tako su u novosadskom Skejt parku, jednom od retkih mesta gde se deci i mladima promoviše zdrav život, nacrtali veliki grafit na kojem jedan čovek prebija drugog palicom.

Ako slušamo učiteljicu života, naša lekcija je bolno jasna. Ćutanje nije lek na ranu, već ulje na vatru. Ono nas je dovelo u tako duboku krizu vrednosti da ni najosnovnije, poput ljudskog života, ne važe jednako za sve, da se i najjasnije granice brišu, poput one između fašizma i antifašizma. Pošto nije osuđen ni kažnjen, već uspešan u ostvarivanju svojih ciljeva, antisrpski fašizam je postao prihvatljiv. I to ne samo među potomcima zločinaca, već i u svetskoj javnosti, i što je najstrašnije, među potomcima žrtava. Revizionisti pišu novu istoriju i stvaraju novu kulturu, u kojoj je „za dom spremni“ prihvatljiv pozdrav, a srpska tri prsta su genocidna. U kojoj su koncerti izvođača pesme „Jasenovac i Gradiška stara“ rodoljubivi, a „Marš na Drinu“ je fašistički. Najnoviji trend na savremenoj društvenoj mreži Tviter, „Mrzim Srbiju i njen narod“, obećava da nas nakon nasilne prošlosti čeka zabrinjavajuća budućnost.

Možda se pitamo zašto svet ćuti? Oči sveta su uprte u nas. Mnogi saveznici su spremni da nas podrže, ali niko nije spreman da bije naše bitke umesto nas. Mi moramo prvi osuditi antisrpski fašizam, ne obazirući se na lažne zastave, loše navike i druge izgovore. Ako nismo u stanju da osudimo najgrublji fašizam čije smo direktne žrtve, kako ćemo osuditi bilo koji fašizam? Ili, jevanđelskim jezikom: „Licemere! Izvadi najpre brvno iz oka svog, pa ćeš onda videti izvaditi trun iz oka brata svog.“ (Mt. 7:5).

Autor je direktor Kulturnog centra Novog Sada

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.