Apel kolumnistima

Svetislav Basara S velikom zabrinutošću opažam učestalu pojavu kolumni i drugih napisa u kojima se tendenciozno, bezobzirno i grubo iznose mišljenja i stavovi direktno suprotni dogmama Slobodana Antonića. Uprkos njegovim višekratnim, argumentovanim i javnim uterivanjima Jedne Jedine Istine, još uvek se ovde-onde mogu čuti disonantni, antiantonićevski glasovi, što narečenog u poslednje vreme dovodi na ivicu nervnog sloma – stvar koja se može dijagnostikovati na osnovu letimičnog čitanja njegovih histeričnih analiza – avaj, ne krvi i mokraće – nego političkih zbivanja. Imajući sve to na umu, apelujem na kolumniste da se ubuduće uzdrže od iznošenja Antoniću neprihvatljivih i mrskih apostazija od dss-ovskog nomokanona. Ne dao Bog, mogao bi se Antonić potresti, pasti u postelju, mogao bi se – daleko bilo – struniti u situaciji kada su antisrpski globalizacijski procesi iskorenili tradicionalne veštake „saljevanja strave“, pa bi naš „nezavisni“ analitičar došao u opasnost da zauvek ostane prestravljen. A to nikako ne bi bilo dobro po „društvo u celini“.
Ne zato što bismo ostali bez izdavača sertifikata o patriotizmu; takvih ima na pretek; najmanje ih se stotinak svakodnevno vrzma po Makedonskoj u nadi da će dobiti poziv da bulazne na stranicama Politike. Ne ni zato što bi rafinisaniji deo čaršije ostao bez redovnog nedeljnog uveseljavanja patetičnim i kičerskim Antonićevim tekstualnim uradcima. Ne! Antonić je dragocen kao vrlo precizan merni instrument. I to veoma sofistikovan. Iz razloga što očitava nekoliko veoma bitnih parametara. Na prvom mestu, na osnovu Antonićevih pomahnitalih kazaljki možemo tačno videti šta je sve jedna nekompetentna vlast u stanju da učini ne bi li zauvek ostala na vlasti; do koje se, zatim, dubine lepa i intimna ljudska osećanja (poput patriotizma i zajedničkog dobra) mogu uvaljati u blato zarad najličnijih i najsramnijih ciljeva i time za dugi period obesmisliti.
Istovremeno, Antonić-dubinomer pokazuje na koliko se niske grane može spustiti jedan intelektualac pretvarajući se u režimskog slugu, u čibukčiju spremnog da slepo prati poslodavčeva zaumna tumaranja i da kako-tako opravdava svaku njegovu brljotinu, budalaštinu, lopovluk i nezakonitost. A da se od sramote brani sublesastim tvrdnjama kako je on „objektivni analitičar“. Antonić, kao pseudoteoretičar srpske pseudodemokratije, zbirom svih svojih parametara dokazuje da u kulturološkom smislu uopšte nismo odmakli od komunističkog totalitarizma, a da smo u nekim stvarima pali još niže. U komunizmu, naime, ultrarigidni tipovi poput Antonića nisu micali dalje od položaja komitetskih famulusa i pisaca pisama redakciji. Upotrebljavali bi ih jednokratno, za neku afericu, a potom ponovo slali po cigarete i burek. E, onda je došlo vreme „demokratskog nacionalizma“, a Antonić je zaključio da se u Srbiji pod blagim jarmom Pisca samoupravnih traktata weltgeist ostvario i vratio u samog sebe. Evo, recimo, jednog primera, jednog bisera recentne Antonićeve demokratske misli: „Ali, stvarnost je neumoljiva. Republika Srpska je stvarnost. Demokratska Srbija je stvarnost. Ovo je 2007. godina. Ovo nije 1992. A Čeda Jovanović nije Broz. Da li je to jasno? Da li je to dovoljno jasno? I šta još treba da se dogodi da biste vi to razumeli?“
Ne znam kako drugima, meni ovo liči na dreku Nušićevog žandarmerijskog podnarednika koji je u mehani uhvatio nekog veselnika kako priča protiv države, pa mu uteruje strah u kosti. Ili tačnije: liči na Slobodana Antonića koji je umislio da je Slobodan Jovanović. To fantaziranje, međutim, nipošto nije najveća šteta proizišla iz mutljaga opskurnog saveza beznadežnih mediokriteta i nesposobnjakovića koji su zaseli na grbaču Srije i nastoje da sve Srbe i svu Srbiju svedu na svoju jadnu meru, da je uobliče po svom ćeifu, svedu unutar granica svoje uskoumnosti i da bahato – kako vidimo – arbitriraju čak i u pitanjima realnosti.
Kad smo već kod Hegela i weltgeista, nije zgoreg pomenutu družinu, čiji je Antonić ideolog (samozvani doduše) osmotriti u hegelijanskom svetlu. Tako osvetljeni, oni se pokazuju kao nesrećne svesti, raspolućeni duhovi koje je beskonačna sebičnost lišila identiteta. U traganju za kakvim-takvim osloncem oni identitet traže u naciji, zagospodaruju njome i čine da i nacija, kao skup slobodnih ljudi, vremenom gubi identitet i jedinstvo stila. Strah, kao večni pratilac raspolućenosti, rađa agresiju, agresija, pak, povećava strah. To, naravno, ne ide do u beskonačnost. Dijalektički posmatrano, to što trpimo Antonićevu teoriju i praksu njegovih poslodavaca, nije ništa drugo do proces nacionalne katarze u kome sve ono pasivno, inertno, tamno i neuobličeno izlazi na površinu da bi bilo uništeno svetlošću jedne realnosti o kojoj Antonić nema pojma.