Apel za odgovornost je krik za poverenjem 1Foto: FoNet/ Aleksandar Barda

Od dolaska na vlast 2012. godine Srpska napredna stranka je predano, ciljano i sistematično, zloupotrebom, kršenjem i donošenjem zakona koji jednoj organizaciji ustrojenoj na logici funkcionisanja preduzeća idu u korist urušavala jedva uspostavljene nezavisne institucije.

Postavljenjem epigona i jataka, ucenama i pretnjama, na čelo institucija SNS je dovodila diletante, ljude sumnjivih moralnih, ali visokih koruptivnih kapaciteta čija je ideja vodilja isključivo privatni, partikularni ili interes stranke.

U našem društvu tradicija postojanja takvih institucija gotovo da ne postoji, shodno tome ni racionalno definisan stav građana o važnosti postojanja institucija koje štite njihova prava i interese, pa istorijski gledano nije bilo potrebno mnogo vremena da zapadnemo u anomiju.

Ispoljavajući bahatost i patološke oblike vladanja, vlast je otišla korak dalje agresivno antagonizujući građane.

Vremenom, osnovni društveni problem postaje ne nepoverenje u institucije, već nepoverenje ljudi u ljude koje se polako, ali sigurno sa mikro nivoa prenosi na društvene i političke strukture.

Tamo gde ne postoji poverenje ljudi u ljude, nema ni društva.

Premda ogromni problemi, sveprisutna korupcija, manjak demokratije, urbanističko, kulturno, psihološko i fizičko nasilje, istorijski revizionizam, vrednosna dezorijentisanost, dominacija privatnog u odnosu na javni interes, uzurpacija institucija… nisu naši osnovni problemi – osnovni društveni problem je nemanje poverenja.

Da bismo počeli nagomilane probleme u devastiranom društvu rešavati, neophodna je ponovna uspostava poverenja zasnovanog na odgovornosti i etičnosti i novi društveni ugovor.

Apelom za odgovornost (autor ovog teksta je jedan od potpisnika) preko 60 javnih ličnosti je demokratskoj i građanski orijentisanoj opoziciji ponudilo obrise novog društvenog ugovora, koji, istina, zahteva dodatna promišljanja, diverzifikaciju, konkretizaciju i operacionalizaciju.

Zahtevi potpisnika jesu političko-tehničke prirode, ali i suštinske, jer pozivaju na uvažavanje interesa građana (čak i onih koji nisu svesni svog robovskog položaja), pozivaju na zdrav razum, opominju to malo opozicije što se jedva drži na nogama da budućnost građana zavisi i od njih, jer se ovo društvo svelo na nekoliko slobodnih medija, ostatke civilnog sektora i na nekolicinu intelektualaca.

Demografski ostarelo društvo, društvo koje se od raspada Jugoslavije kreće ivicom ambisa, bez elementarnih vrednosnih konsolidacija u ovakvom kontekstu je osuđeno na propast i bez budućnosti ukoliko se nešto ne učini već sada, jer vremena više nema.

Pod hitno se moramo dogovoriti ne samo u kakvom društvu želimo živeti, već i sa onima koji nam mogu pomoći da iz početka gradimo bolje društvo za sve građane, ali i o taktikama delanja.

Dati trenutak kao logičnog partnera nameće već pomenuti deo opozicije, a taktike u dobroj meri proizilaze iz fundamentalnih vrednosti pomenutih u Apelu.

Apel ne služi niti je intencija potpisnika da se bilo koja stranka ili opozicioni lider favorizuje, već urlik i pružena ruka kako bi se počelo sa uspostavom poverenja kroz zajedničku i koordinisanu kontrolu izbornog procesa, zaštitu biračkih kutija, kako bi se potvrdila namera da će Srbija nastaviti sa evropskim integracijama, da će se raditi na pomirenju naroda u regionu, da će zakoni odražavati potrebe i interese građana i da će se poštovati demokratske procedure, da će se preuzeti odgovornost za nove (progresivne politike), da ćemo graditi slobodno društvo zasnovano na socijalnoj pravdi, društvo u kojem svi žive dostojanstveno.

Smena vlasti je pretpostavka mogućnosti definisanja novog društvenog ugovora. Da bi do smene vlasti došlo, stranke i koalicije se ne smeju međusobno napadati, ulaziti u postizborne dogovore i saradnju sa partijama koje su sada na vlasti, moraju se sankcionisati svi koji su kršili zakone i uzurpirali institucije, pravosudni organi moraju biti nezavisni u svom radu i odlučivanju, moraju se obustaviti svi štetni projekti kojima se ugrožava priroda, zdravlje, kulturno nasleđe i infrastruktura i konačno, dogovor oko zajedničkog predsedničkog kandidata.

Od nekih stranaka i koalicija podrška Apelu je odmah stigla, a neki još uvek ćute.

Bez izjašnjavanja i dogovora oko minimuma najosnovnijih vrednosti i zajedničkih taktika, ni pobeda na izborima, ni izgradnja boljeg društva neće biti mogući.

Nedvosmislena podrška Apelu bi morala rezultirati konkretnim (obavezujućim) sporazumom.

Ovo više nije Apel, već krik.

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.