Foto: Privatna arhivaNaime živimo u zemlji gde je navodno najveći rast famoznog bruto nacionalnog dohotka u Evropi a u centru Srbije, u Prokuplju, hranu gladnima deli Narodna kuhinja.
Gradimo kule na vodi a deset posto nas je na granici siromaštva.
Čak 700.000 ljudi!
Zaklinjemo se u decu a oko 155 hiljada mališana nema elementarne uslove za život!
„A svako od tuge za dan, kao vek čitav osta. I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama, oj, Srbijo među ljudima na njivama“…
Oskar Davičo je vrištao, kako mi obični ljudi da preživimo ovaj imaginarijum?
Ova vlast čini zaista sve da više verujemo njoj nego sopstvenim očima.
Živimo u Nedođiji a Broj nula se zaista ponaša ko Petar Pan – odbija da odraste i ponaša se ozbiljno.
Duže od tri meseca sastavlja vladu, mada svi znamo da od Vlade ništa ne zavisi.
Ipak, zbog nekonstituisanja vlasti pate mnogi sistemi – evo u KC Niš predugo se čeka Direktor…
U ovom interegnumu vlada praznina.
Da, praznina kao omiljeni način vladanja Broja nula.
On obožava ništa i tako ga ravnomerno raspoređuje građanstvu (ako tako šta postoji u Srbiji).
Glasači su zadovoljni kada dobiju veliko ništa jer se boje da u rukama imaju nešto.
Ovako je sigurnije – ništa ravnomerno distribuira Broj nula već godinama.
Sa Vođom i ništa u rukama Srbi su zadovoljni.
Ima ko da razmišlja umesto njih.
Narod smo koji obožava vođu, a ne čita Domanovića. Nama je samo važno da svi ravnomerno dobijamo ništa.
Umesto da naša intelektualna elita bude aktivni kreator sistema, angažovana u istrajavanju na istini i pravdi, ona olako odustaje od bilo kakvog učešća u društvenom životu, posebno nerado kritičkog.
Nikada nije bilo posebno povoljno vreme da se u Srbiji osporava „prosvetljeni apsolutizam“ imanentan ovom društvu jako dugo, onoliko koliko doseže moje sećanje.
Najmanje je povoljno danas, kada se vlast ogoljeno poistovećuje sa Srbijom, proglašavajući svoju ideologiju društvenom, a svoje „uspehe“ državnim……
Bije Broj nula imaginarne bitke mada protivnike niko nije uspeo da vidi.
Nakon osam godina potpune vlasti po ko zna koji put kreće u bitku sa mafijom. U običnim zemljama, dva mandata su dovoljna da se podvuče crta i oceni šta je urađeno.
U čudesnoj Nedođiji poslovi „počinju“ tek trećeg mandata.
Da budem pošten ne znam demokratsku zemlju gde vlast nije ograničena na dva mandata.
Od neumrlog maršala do danas kod nas se stalno želi da vlada doživotno.
Lukašenko i Vladimir Vladimirovič na ideju o doživotnoj vlasti zadovoljno klimaju glavom…
Istini za volju bitka sa mafijom (prvo onom rečnom) započela je pompezno (a i kako bi drugačije?) još daleke 2013.godine.
Opet, 2016. godine režimska štampa uz talambase najavljuje oštru borbu protiv mafije („uz Euđenija Turka kao nosioca projekta, iz Italije stiže i jedan tužilac, a u srpskom stručnom miljeu ukazuju da bi ova bitka trebalo da u paketu sa kriminalcima obuhvati i političku mafiju, neretko u sprezi sa kriminogenim strukturama“).
Pamtimo kao psi.
Na Veterinarskom fakultetu u Beogradu kažu da „pri učenju ponavljanja određenih kratkotrajnih aktivnosti, psi će zaboraviti tu aktivnost za svega nekoliko desetina sekundi do pet minuta“.
Upravo toliko pamte i Srbi.
Stoga se i ne mogu učiti na vlastitim greškama jer ih se i ne sećaju.
Zbog toga mantra o nama kao nepogrešivom, „nebeskom“ narodu…
Uvek ćemo radije ispravljati Hrvate ili Albance nego sebe.
Studente učimo da budu bespogovorno poslušni i da robuju autoritetima ma koliko lažni bili – to Zapad naziva pristojnošću, From strahom od slobode.
Jedino u Srbiji se bojimo razmišljanja.
Ovaj se narod posprdno odnosi prema pameti.
Zato i prolaz kako prolazi.
Jedino se na ovim prostorima kao uvreda može čuti „ne filozofiraj“.
Tako od najranijih dana grdimo decu koja žele razmišljati.
Umesto da se svi bavimo filozofijom kao najboljim i najkraćim načinom da dođemo do istine, mi biramo da slušamo istine drugih.
Zato je sudbina na ovim prostorima ukleta rabota. Mudri ljudi govore zato što imaju nešto da kažu – budale zato što moraju nešto da kažu.
Jednom je veliki pronalazač radio-aparata, Guljelmo Markoni, proveo čitavu noć u laboratoriji, diskutujući sa prijateljem o najkomplikovanijim aspektima bežične komunikacije. Kada su pred jutro izašli napolje, Markoni je najednom izjavio: „Čitavog života se bavim ovim pitanjem, ali ima jedna stvar koju kod radio-aparata zaista ne mogu da shvatim.“
„Ima nešto što ti ne možeš da shvatiš?“, začuđeno je rekao njegov prijatelj. „A šta je to?“ „Pa, kako on uopšte radi?“, rekao je Markoni.
Broj nula nikada nije u nedoumici. Sipa istinu brzinom munje.
Mada želi da liči na Supermena, meni više liči na Grunfa iz Alana Forda.
Da li i Vama njegovo razmišljanje o načinu rešavanja kosovskog pitanja liči na legendarnu Grunfovu misao: „Bolje nešto od nečega nego ništa ni od čega.“
Šta raditi?
Pre svega ne pristati na objedinjavanje izbora pod istim datumom, ma koliko Broj Nula to opravdavao štednjom. Setimo se samo petog oktobra.
Predsednički izbori su prethodili parlamentarnim. Beogradski izbori moraju biti usamljeni.
Možda je kasno insistirati na promeni izbornog sistema, sa željom da glasamo za komšije a ne za partije, ali je potrebno i dalje insistirati.
CESID bez Marka Evet Efendije Blagojevića će pomoći.
Jačati strukovna udruženja i nevladin sektor kakav su „Ujedinjeni protiv kovida“.
Broj nula mora postati zajednička nula svih nas – ne sme ostati nula samo Stranke Najboljih Srba.
Mora dati ostavku na mesto Predsednika svih nula i postati građanin koji se ne kandiduje na izborima.
Ujediniti opoziciju u nekoliko kolona a tek mesec dana pred izbore obnarodovati ime predsedničkog kandidata, ne bi li ostavili što manje vremena za mudrovanje Krstić Nebojše i Marić Milomira i pljuvanje Vučićević J. Dragana i njegovog brata po duhu Spasić Sime.
Moramo poslušati i Alana Forda lično: „Ko spava, nije budan.“ Ne smemo spavati i imitirati SANU… Moramo se aktivno boriti protiv ove pošasti. Čini nam se da to nije lako i da neće biti moguće?
Setite se samo kako je legendarni Če Gevara išao u boj: „seamos realistas, hagamos lo imposible“…
Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Za ličnu reklamu i kasu FSS
Delim Vaša uverenja Profesore. Ima nas u Srbiji sasvim dovoljno koji promišljamo svojom glavom, ali Broj nula je vešto zagadio, zamutio, izmanipulisao politički i sam život, tako da se ne vidimo i ne čujemo. Dunuće ipak, siguran sam, neki vetrovi koji će nam pomoći da se sretnemo.
Samo ovo zaslužuje kratak komentar.
„Šta raditi?“ pita se profesor, te iznese svoje predloge.
Iz priloženog je očigledno zašto je profesor svojevremeno pravio promašaj do promašaja u značajnom naporu da napravi političku karijeru.
Vučića i njegovu partiju treba zameniti boljom postavkom. Medjutim, za to je potrebno nešto bitno sadržajnije i kvalitetnije od razmišljanja profesora. Valjda će to postati jasno ovima što oplakuju svoju i, tobože, narodnu sudbinu. Opet će im narod biti kriv što propadaju u težnji da dodju navlast.
Ma da bre, treba ga saplitati na svakom koraku, ko god nešto promisli ili uradi, da se ova atmosfera kolektivne amnezije, promeni na bolje. Uostalom to je najlakše, praviti se pametan na krilima tuđe inteligencije, a naš stari i provereni običaj je ismevanje i ruganje, najbolje deluje udruženo. Kredibilitet uopšte nije bitan, da bi se bavili omiljenom disciplinom u Srba. Još, ako ima prizvuka „vadikala“ u takvom čoveku, efekat je potpun!
Pa ako znate šta nije kvalitetno, zašto nam niste otvorili oči svojim sadržajnim predlogom? Ili samo lečite komplekse.
Bas tako.
Slažem se u potpunosti.
Uvazeni Profesore,zar Vas nije Strah da ovako pisete!?
Pitaj Teslu kako RADI radio!
Loš primer profesore! Navoditi razmišljanja Markonija u vezi radija, kada je opštepoznato i naknadno priznato, da je taj izum ukraden od Nikole Tesle koji je taj princip koristio za teledirigovanje još u XIX veku. Lopina koju navodite nije osećala problem da pronalazak prijavi kao svoj, bez obzira što ga suštinski nije razumeo.
Dragi profesore, kada bi bilo jos hrabrih, pametnih i bez STRAHA ovako velikih boraca poput Vas mi mladi imali bi sigurnu buducnost, hvala profesore na svemu, puno pozdrava, zivi bili,DIVNI KO UVEK..
Svaka cast profesore, originalni i divni ko uvek, puno zdravlja i srece.
Bravo Dr.Sasa pa rekoste bas kako treba, cesce pisite imaju ljudi da procitaju bas nesto pametno, puno zdravlja profesore i pozdrav porodici.
Naime živimo u zemlji gde je navodno najveći rast famoznog bruto nacionalnog dohotka u Evropi
——————
Verujem da je ovo „lapsus“ napravljen automatski zbo stalne zamene „teza“ koje Vučićevi telali viču po medijima.
Vučić i ekipa sa hvale „najvećim rastom“ BDP (bruto društvenog proizvoda – koje čine promet roba i usluga bez obzira da li su ih napravili „strani investitori“ ili domaća preduzeća)
Bruto nacionalni proizvod je promet roba i usluga samo preduzeća u vlastništvu Srbije, koji ne smeju ni da pomeneu, jer „naše najuspešnije kompanije“ su u vlasništvu „stranih investitora“ koji „povećavaju“ BDP „prometom“ ali „subvencionistani“ od Vučićeve vlasti dobijaju besplatnu struju, vodu, paru, radnike a iznose profit.
Tako da „naš rast“ BDPa samo pokazuje koliko su nas „strani investitori“ opljačkali i izneli više novca iz Srbije.
Nažalost nijedan „aaš“ ekonomista „sa imenom“ ne želi da javno objasni u čemu se sastoji taj „BDP“ jer ne želi da razbije iluzije Vučićevim glasačima da se taj „rast“ sastoji ne samo od doznaka gastarbajtera rođacima koji je sve veći i veći što je beda veća, nego i od „prometa nekretnina“ koje su „kupljene“ 90tih a sada se preprodaju „novoj buržoaziji“ i čine 10tak procenata „rasta“ BDP isto kao i doznake iz inostranstva
Što si bednij i više resprodaješ i više ti rodjaci šalju novca
to je „uspešnije“ Vučićevo „zlatno doba“
Pa što ne objasniste vi tako lepi i pametni šta je BDP?
Postovani profesore, Tesli je priznat patent za radio aparat.
Ono što je najvrednije, najmanje se vrednuje…Kako pronaći najefikasniju strategiju za mnoge koji su upali u kovitlac lažnih vrednosti i izvući ih na pravi put? Kako ohrabriti sve umne ljude, da se ne sklanjaju, već da se bore? Potrebno je da ih neko ohrabri, da ih bodri i bude im primer, a Vi profesore Živiću svako jeste taj primer, uvek spremni na teške borbe, ali sa jednim ciljem, koji Vam se jasno čita u očima – POBEDA!
Makar ne volim ove izmišljotine tipa “ne znam demokratsku zemlju gde vlast nije ograničena na dva mandata”, ako izuzmemo Nemačku, Britaniju, Francusku, gde je Merkel pitaj boga kolko dugo na vlasti, Bler bio isto toliko, francuzi isto nešto retko menjaju. U SAD je mandat predsednika ograničen na dva mandata. Ne volim te floskule “ne znam nijednu zemlju” a ima ih kolko oćeš. Mada mi uopšte nismo za poređenje s njima, kakva demokratska zemlja kakvi bakrači.
Dragi moj prijatelju. Davno, kada sam dobila vaše prvo službeno pismo kolege su me pitale da li sam sigurna da li ste Vi doktor ili književnik. I jedno i drugo u isto vreme, definitivno. Divno ste ovo napisali i u svemu se slažem sa Vama. Zavidim Vam na ne posustajanju u hrabrosti u borbi, na veri u dobrotu i ljubav. Na žalost ja više ne mogu. Gotova sam. Moje jedino dete koje je bilo i moj saborac je shvatilo pre osam godina da se ne vredi ovde boriti. Posledica tog je bilo ozbiljno neuropsihijatrijsko lečenje. Uspela je da se oporavi i pobegla je u zemlju večitog leda, koja sem vulkana i tople vode nema nista, a istovremeno ima sve. Pre svega pristojan i miran život za pristojne ljude, Ima visoki standard, za nas nezamisluvu veliku zaštitu za žene, decu i stare,podjednako poštovanje prava za sve, zaštitu ekologije na najvećem mogućem stepenu. Do Drugog svetskog rata su bili Hobiti po sopstvenim rečima mog zeta a sada su društo sa najvećom demokratijom.Oni su mogli i umeli da uče, mi ne. Moja duša više ne može da apsorbuje toliku količinu razočarenja, a i telo je umorno od tolike borbe i nepravde, ne samo lične nego i prema ovom mom narodu kojeg ne mogu, a htela bih da izbacim iz srca. Umorila sam se. Rasprodajem dedovinu i očevinu, pakujem se i nogama i rukama borim da što pre i ja odem tamo. Ne volim hladnoću i ne umem da hodam po ledu, neću videti ni jedno drvo, tamo drveće ne uspeva, tlo je više nalik na mesečevu površinu ali vazduh je čist kao na planini, lepo i slobodno se diše. Sedeču u toploj sobi, grejanje je besplatno i radi 24 časa 365 dana u godini. Popravljaću srpski moje unuke koja sa pet godina već govori pet jezika i radovati se dolasku drugog unučeta koje je na putu. Kod Turčina ćemo kupovati sir, kore, kiseli kupus i sudžuk i praviti omiljene srpske specijalitete mom dobrom zetu. Valjda ću ubrzo naučiti da ne gasim svetlo u praznim sobama, da me moj zet više ne opominje kako kod njih struja nije skupa. Pa nek mi kraj bar bude srećan. Dragi moj prijqatelju Vama i Slavici želim sve najbolje.
Ružo, divno ste pismo napisali. Verujem vam svaku reč. Ali ….
Nadam se da će vas proći trenutak malodušnosti. Kada se nadište čistog vazduha na tom ledu, i napunite baterije, vratite se u Srbiju pa da udruženom borbom probamo da napravimo još lepši Island.
Ovaj naš Šljivoland je raj na zemlji, jedino su ljudi sluđeni, a pakost, gramzivost i nečovečnost ide nekako u paketu sa tim. Kada oteramo i ove na vlasti i one u opoziciji tamo gde im je mesto, živnuće ova zemlja. Za sto godina, za sto godina. A nije da Srbija nema pametnih i pristojnih ljudi koji zemlju mogu da preobraze. Samo se takvi ljudi sada ne vide, a to je i naša kolektivna krivica.
Nadam se da će se, kada se steknu uslovi, početi vraćati u zemlju i oni koji kao i vaša čerka, otišli u potrazi za boljim mestom pod suncem. Možda će baš vaša unuka jednoga dana reći – Srbija, obećana zemlja. Nije joj mesto samo u srcu već i pod nogama.
Dobar tekst.
Slično ovome
je nešto ranije pisao i
filozof Ivan Vučković.