Balada o tri Srbije

Nije reč samo o odnosu prema Međunarodnom prazniku rada, ni o potrebi obeležavanja masovne nesreće na ulazu u novosadsku Železničku stanicu, izazvanu državnom korupcijom, pa ni o gledanju na položaj u koji su dovedeni radnici, seljaci, prosvetni radnici, studenti i drugi slojevi ovog unesrećenog društva.

U pitanju je nešto mnogo suštastvenije: različito oformljen i suprotstavljen sistem vrednosti, uključujući celokupan svetonazor (shvatanje demokratije i njenih vrednosti, odnos prema „prijateljima“ i „neprijateljima“ u svetu, doživljaj nacionalne istorije, stav prema susednim narodima itd).

Šatorski kamp u Pionirskom (nekada Dvorskom) parku posle već skoro dva meseca postojanja maltene da dobija karakter stalne naseobine. Taj posprdno nazvan Ćacilend, odnosno Ćacistan, na samom početku izašao je na loš glas kao pokušaj jeftine prevare, jer je izneverio svoju proklamovanu svrhu -okupljanje „studenata koji hoće da uče“.

Navodni studenti (bilo je, istini za volju, i nekoliko pravih) bežali su od novinara kao od nečastivih, a ako neko nije bio dovoljno hitar da umakne, razgovor o njegovom, odnosno njenom „studentskom iskustvu“ dobijao je komičan karakter.

U tom najamničkom naselju dominirali su, kako se to eufemistički kaže, „žestoki momci“. Oni su prpošni nastavljači (ne)dela upokojenog Saleta Mutavog, „opravdano odsutnog“ Velje Nevolje i ostalih paramilitarnih udarnih pesnica režima. NJihova brižljivo planirana „borbena akcija“ 15. marta omanula je zahvaljujući kutuzovljevskom manevru studenata i veterana – batinaši su udarili uprazno.

Uoči praznika, kamp je metastazirao po asfaltu, skoro sve do Rosandićeve parne skulpture „Igrali se konji vrani“. Zadesili su se tu isti apatični ljudi koji su dovedeni na poslednji zbor SNS na tom mestu 12. aprila. Tromo su se kretali, osim kada je trebalo okrenuti leđa kamerama i uteći. Izvesnu živost su pokazivali i u redu za pljeskavice, čak veću nego u redu za „studentske stipendije“.

Video sam dve takve postrojene grupe iza Pošte. Kada priđu blagajniku, ljudi su pružali ruku, primali novac i bez brojanja ga trpali u džep, kao da se stide. Muka ih je naterala na takvo poniženje – bilo strah od gubitka posla, bilo potreba da premoste nemaštinu do naredne socijalne pomoći ili crkavice od nadnice.

Ti ljudi su klasičan prekarijat, svet bez sigurnog zaposlenja i prihoda. NJima je beda došla do brade i strahuju da ih ne uguši. I sam Vučić se uverio u efekte takve plaćene ljubavi. Masa se ponaša kao skup podgrejanih mrtvaca: nužan je nekakav Marko da sa svojim pokličem „Aco, Srbine!“ izazove bar kratkotrajan efekat, pa da sve ponovo utone u malodušnost.

Pandan ćacijima i ćacioidima predstavljali su studenti i građani, s vrha vlasti kolokvijalno nazvani blokaderima, kojima su se za prvomajski praznik pridružili i dugo neodlučni predstavnici pet sindikata. NJihovo okupljanje bilo je sušta suprotnost provodu na prostoru između Narodne skupštine i Predsedništva Srbije. Nije se jelo ni pilo (osim ako neko nije poneo bočicu vode), a nije se ni sedelo ni stajalo, već se naporno pešačilo. Bili su i mnogostruko brojniji od „plaćenika“.

Istaknuti su zahtevi za promenu prava na rad i na štrajk, a upriličena je i obavezna 16-minutna ćutnja, ovoga puta kao svojevrstan svetovan polugodišnji pomen žrtvama. Ipak, najupadljivija razlika između dve grupe – osim u trenucima ćutnje – ogledala se u odlučnosti, živahnosti i zaraznom optimizmu blokadera.

Oni se veštom propagandom prikazuju kao prirodni neprijatelji ćacija i ostalih eksponenata vlasti. Kroz medije se uporno provlači teza o dve suprotstavljene Srbije. Surova je istina, međutim, da su obe grupe bezočno eksploatisane i podjednako obespravljene. Uz retke izuzetke, jedni grcaju u siromaštvu i strahuju da li će prehraniti porodicu, pa im je osnovni strah da ne bude gore. Neki među njima su bez iluzija, a neki su žrtve pristrasnog informisanja i zaista veruju u serviranu im sliku stvarnosti.

U materijalnom pogledu, druga grupa nije u bitno povoljnijem položaju od prethodne. Čine je pripadnici srednje i niže srednje klase. Mada im je lakše, i oni kubure s novcem, ali imaju pristup informacijama, pa su „progledali“.

Obe grupe su žrtve istog kriminalizovanog, pljačkaškog i beskrupuloznog režima. To je treća Srbija koja, poput pijavice, isisava životnu snagu kako siromašnima, tako i malo manje siromašnima. Trećoj Srbiji pripada desetak hiljada privilegovanih porodica, a u širem krugu verovatno ih je još desetak puta više.

Prema uglednom Forbsu, računajući u evrima, Srbija ima 48 milijardera, a broj milionera dostiže nekoliko desetina hiljada. Ta novonastala finansijska elita za samo desetak godina evoluirala je – bar dobrim delom – od statusa golje do bahatog bogataša, a ponaša se kao Miki Manojlović u Kusturičinom „Podzemlju“. Da se podsetimo, Miki je građanima uskratio informaciju da je rat završen, pa ih je godinama držao u podzemnim lagumima, sam se odajući čarima ovozemaljskog slatkog života.

Poučna je pesma sovjetskog disidentskog poete Bulata Okudžave o crnom mačku koji u mraku teroriše stanare. Prva strofa dočarava atmosferu („Mračna kuća, trula vrata, mrtvo drvo, krivi plot, gde se tamna senka hvata, tu stanuje crni skot“), a poslednja nudi rešenje („Kada tama svugde vreba, svako kune dan i vek, fenjer treba da se kupi, ali love ni za lek“). Kada bi stanari bili složni, i lova bi se lako našla.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.