Oskar će pasti za mesec ili dva, ali za uspostavljanje sistema vrednosti biće nam potrebne decenije

I on gaji upadljivo podozriv stav u odnosu na tu sredinu. Njegova gadljivost prema nama preliva se sa Terazijskog grebena na obe padine, savsku i dunavsku, pa nas je sve zbirno svrstao u „krug dvojke“, što je, po njegovom poimanju, mračna rupa ispod devetog kruga pakla. Da se ne boji reakcije iz sveta, ne treba sumnjati da bi na sve nas primenio svoj ponoćni hokus-pokus manevar poznat kao „Hercegovačka“.

Ovako se obično pretvara da nas samo prezrivo ignoriše, a – kada se okomi na nas – slede uvrede od kojih je jedna od bezazlenijih da smo „ološ“.

Ni mi, naravno, nismo oduševljeni svojim prgavim predsednikom, među bliskim poslovnim partnerima poznatim kao Oskar.

Zameramo mu zbog svih zlodela kojima nas je, kao narod, opteretio za više od 30 godina, koliko hara svojim destruktivnim i poganim jezikom ovim delom sveta, zbog obesne kriminalizacije društva, odurnog klijentelizma, masovnog teranja intelektualne elite u emigraciju, svođenja vrhovnih predstavnika tri grane vlasti na krpe za brisanje poda, uspostavljanja vladavine najgorih, najmanje kvalifikovanih i najbeskrupuloznijih (definicija kakistokratije), bezočne izdaje nacionalnih interesa, nemilosrdne rasprodaje prirodnih resursa i – što je posebno važno – urušavanja svih civilizacijskih normi i sistema vrednosti u društvu.

Oskar će pasti s vlasti za mesec-dva ili, da ne mračim, tek za godinu-dve, ali za ponovno uspostavljanje etičkih normi i sistema vrednosti biće nam potrebne decenije.

Mi sebi često prebacujemo što nismo efikasniji u borbi za demokratiju. Zaboravljamo da ovakvi sistemi obično padaju tek kada vlastodržac izgubi rat (Musolini, Hitler, Milošević) ili kada umre (Staljin, Franko u Španiji, Salazar u Portugaliji). Oskar vlada sa manje direktnog terora, ali je pronašao formulu da za sebe korupcijom pridobije nezajažljive strance kao svoje pristrasne mentore.

Nas su učili da je Kraljevina Jugoslavija bila „trula“, jer je strancima davala koncesije na rudna bogatstva. Gde bi nam sada bio kraj kada bi Oskar o nacionalnim interesima brinuo koliko nekada Milan Stojadinović i drugi predsednici Kraljevske vlade?

Njegova dobitna kombinacija za ostanak na vlasti je: „Treba vam litijum? Samo kopajte, ja ću da razjurim taj tvrdoglavi narod sa vekovnih ognjišta!“ – „Nemate kome da uvalite svoje skupe avione? Iscediću novac iz one moje sirotinje!“ – „Stalo vam je do simbola našeg otpora NATO agresiji? Slobodno rušite Generalštab!“

Sve bi išlo po planu da studentska i srednjoškolska omladina nije počela da se koprca, odbijajući da, poput tridesetak prethodnih generacija, bude masovno isterivana na inostrano tržište radne snage. Obezoružani Oskar hrlio je iz greške u grešku, sa monstruoznom idejom da 15. marta problem reši krvoprolićem. Zahvaljujući studentima, veteranima, bajkerima i pribranom građanstvu, ali verovatno i bar delu policijskih snaga, taj scenario je izbegnut.

Tako smo sada postali svedoci Oskarovog očaja, posebno vidljivog iz njegove izjave: „Plašim se da je u meni, u mojoj glavi počelo da se pojavljuje to nešto loše, to je kako da vratim svim ljudima koji su toliko zla naneli meni, porodici, mojoj deci i svima. Borim se protiv toga svakoga dana.“

Ostavimo po strani pitanje ko je kome nanosio zlo, pa se pozabavimo haosom u glavi iz koje izranjaju takve misli. Mnogi lekari i pravnici počeli su da izmenjuju informacije, pokušavajući da sebi i drugima razjasne ovaj zabrinjavajući fenomen.

Iskusan učitelj brojnih generacija studenata medicine zabrinuto je konstatovao: „Ovo bi se moglo protumačiti kao krik obolelog za pomoć… kada nam pacijenti ovako nešto pričaju vrlo smo oprezni da ne dignu ruku na sebe ili okolinu… bukvalno ih stavljamo pod poseban nadzor!“

Pojedinci su se prisetili da je pre nekoliko meseci sudu podneta inicijativa da se Oskaru oduzme ili ograniči poslovna sposobnost. Pravnici su dali tumačenje da inicijator može da bude samo uzan krug osoba iz iste porodične zajednice.

Doduše, nađena je zakonska odredba čiji početak glasi: „Postupak za lišenje poslovne sposobnosti sud pokreće po službenoj dužnosti…“ (član 32, stav 1 Zakona o parničnom postupku), ali je ocenjeno da nije realno da danas neki sud postupi na taj način. I za podnetu inicijativu prevladala je pretpostavka da je sud primenio uobičajenu floskulu kako „nema osnova za pokretanje postupka po službenoj dužnosti.“

Autoriteti za tu oblast prava pozvali su se i na pravni standard: „Punoletno lice koje zbog bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju svojim postupcima neposredno ugrožava sopstvena prava i interese ili prava i interese drugih lica može biti delimično lišeno poslovne sposobnosti.“ (čl. 146 i 147 Porodičnog zakona). I ukoliko je pomenuta inicijativa razmatrana po slovu ovog zakona, sud je verovatno primenio isti izgovor.
Psiholozi rezignirano konstatuju da među političarima, privrednicima i drugim „uspešnim“ ljudima ima slučajeva „mračne tetrade“.

Nju čine: narcizam (grandioznost, osećaj superiornosti, potreba za divljenjem), makijavelizam (manipulativnost, hladnokrvno kalkulisanje, eksploatacija drugih radi lične koristi), psihopatija (nedostatak empatije, impulsivnost, antisocijalno ponašanje) i sadizam (aktivno uživanje u nanošenju bola ili patnje drugima, bilo fizički, bilo emocionalno).

Lekarima je sve jasno, čak i ako nisu psihijatri. Oni već godinama o tome pišu, ne ustežući se da navedu i odgovarajuće šifre bolesti. Jedino ne smeju zvanično i formalno da utvrde dijagnozu bez pregleda, potpišu se i stave svoj faksimil (zažalili su svi koji su to uradili, bilo kod nas, bilo u svetu).

Zato lekari samo nezvanično govore i pišu o poremećajima ličnosti, posebno ukazujući na elemente patetične teatralnosti i malignog narcizma.

U istoriji su poznati mnogi primeri šefova država i vlada sa poremećajima ličnosti. Na glasačima je da prepoznaju njihova odstupanja od normalnosti i da ih se na izborima klone. Zato su važni pošteni i fer izbori.

Ko laže (a Oskar je šampion u toj sramnoj disciplini), taj i krade (izbore, ali i budućnost novih naraštaja), pa ostaje da se vidi u kojoj meri je spreman i da ubija zarad ostanka na vlasti.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u penziji