Bezakonje i privilegije u nacionalnom parku 1Foto: Privatna arhiva

Ko to presreće, zastrašuje i zabranjuje građanima da se šetaju šumama nacionalnih parkova?

Pođemo moj prijatelj Petar Holik i ja prekjuče na Frušku goru da obiđemo izvor Neven i brdo Kesten.

Te dve lokacije široj javnosti su postale poznate kada su vlasnici firme Galens, Sanja i Nebojša Petrić, nezakonito i po nezakonitom rešenju Zavoda za zaštitu prirode postavili ograde i blokirali javne puteve i planinarske staze, onemogućivši prohodnost ljudima i životinjama.

Nisu to jedini putevi koje su blokirali oni koji su zaduženi između ostalog za realizaciju koruptivnog, ekološki, urbanistički, arhitektonski i socijalno štetnog projekta Novi Sad na vodi, dok iza svega stoji prljavi kapital uvezan sa političkim strukturama.

Veliki deo ovog nacionalnog parka je pregrađen ogradama koje su postavili Petrići.

Čim se krene stazom od manastira Rakovac, šetači nailaze na veliku kapiju na javnom putu kroz koju prolaze kamioni i automobili jer se tu gradi turistički kompleks od 8.000 m2, a s desne strane je šumski put i ostale ograde.

Kod izvora, Petra i mene presreće toyota RAV 4 i preprečuje nam put.

Dva pripadnika privatnog obezbeđenja nas upozoravaju da smo na privatnom posedu i da ne smemo fotografisati.

Nakon kraće rasprave, poručuju nam: viđaćemo se još.

Javni put od izvora ka brdu u potpunosti je blokiran, pa se šetači mogu kretati samo padinom. Na samom vrhu Kestena prostiru se nove ograde, grade se ogromne štale, a šetači se ne mogu spustiti drugom stranom brda, jer je i taj deo u potpunosti ograđen.

Pri povratku, pomenuti džip je opet krenuo ka nama. Videvši nas, vratio se u rikverc.

Kada smo izašli sa staze, dočekalo nas je nekoliko automobila koji su zakrčili izlaz i policija koja je došla po „prijavi građana“ da nas legitimiše i upozori da je snimanje i fotografisanje privatnih poseda krivično delo.

U poslednjih deset godina postalo je belodano da u Srbiji ne postoji ni država ni društvo, posledično ni slobode, već samo oblici lične vlasti i začeci diktature.

Država je zarobljena, institucije otete, građani osiromašeni, ucenjeni i zastrašeni, kriminalci na slobodi, neoliberalni kapitalizam uzima danak, prirodna dobra su rasprodata i devastirana, ljudski životi ne vrede ništa, cenzura je sveprisutna, represija legitimizovana, sve vrste nasilja postale su socijalno poželje, a sada se građanima ograničava i Ustavom zagarantovana sloboda kretanja.

Ovako ustrojstvo i snagu mafija oličena i potpomognuta od strane države i svih njenih podsistema, nije dobila odjednom već osmišljenim i kontrolisanim procesima.

Da bi Petrići ogradili i uzurpirali čitavo brdo u nacionalnom parku, neke institucije su morale izdati neke nezakonite dozvole, da bi privatno obezbeđenje nezakonito presretalo i zastrašivalo građane, neko im je morao omogućiti taj stepen bahatosti, da bi policija upozoravala građane i davala neistinite informacije, neko im je to morao dozvoliti i narediti…

Paradržavne strukture su počele koristiti prava na monopol nad fizičkom silom, derogiranje zakona i elementarnih sloboda zarad interesa pojedinaca. Kako drugačije objasniti da policija bez povoda legitimiše i upozorava građane, a na licu mesta ne reaguje na nasilje koje trpe ti isti građani?

Kako to da policija ne reaguje što se motorno vozilo nezakonito kreće šumom, praveći se da to isto vozilo nisu videli? Zašto ne reaguju inspekcije službe i JP NP Fruška gora na neprohodnost puteva u šumi, koji po zakonu moraju biti otvoreni za sve, bez obzira da li je neka parcela u javnom ili privatnom vlasništvu?

Zašto policija laže građane da je snimanje i fotografisanje privatnih poseda krivično delo?

Da li je uloga MUP-a da šikanira građane dok štiti interese privatnih firmi ili obratno?

Kome oni i kakve poruke hoće poslati? Kome to odgovara da Srbija postane Divlji zapad?

Sve te odluke i ponašanja donose i sprovode neki ljudi, naše komšije, rođaci i poznanici, bez svesti da su deprivilegovani poput ostalih delova društva, dok nas sve tlači nekolicina nezajažljivih psihopata.

Sociološki gledano, mi svedočimo potpunom društvenom i ličnom porazu. Ostaje nerazjašnjeno šta još treba da se desi da odlučno kažemo: ne može više ovako? Imamo li mi uopšte i koje su naše crvene linije?

Dižemo li bunu protiv mafije ili se granice trpljenja pomeraju?

Odgovore na postavljena pitanja mora pronaći svako od nas za sebe sa svešću o ličnoj, društvenoj odgovornosti.

Ukoliko te odgovore i odgovornosti nemamo, sutra nećemo imati prava žaliti se ni na jaram, ni na uslove života.

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost Koraci

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.