Blefira da je Alek Silni, u duši on je Alek Nejaki

Tako je odgovorio Vladimir Putin u vreme „velike ruske finansijske krize“ 1998. godine – prema svedočanstvu Gleba Pavlovskog, jednog od najuspešnijih ruskih tzv. polit-tehnologa (nekada bliskog vlasti a već dugo opoziciono nastrojenog) – kada su ga pitali šta misli, da li je poljuljani Jeljcinov režim u stanju da suspenduje niz građanskih sloboda i demokratskih procedura, kako bi se na taj način konsolidovao.

Kao bezbednosni ekspert, ostatku establišmenta kome je pripadao, savetovao je mek a ne radikalan unutrašnji pristup problemima sa kojima se suočavao.

U potpunosti svestan toga šta vlast realno može a da za nju ne bude kontraproduktivno, od kada je postao prvi čovek Rusije, uz svu moć kojom raspolaže u velesili koju je realno digao na noge, umešno kombinuje represiju sa popuštanjem konopca kada proceni da mu preti pucanje. Ne radi se tu, naravno, o privrženosti demokratiji i građanskim pravima, već o čistom pragmatizmu uistinu iskusnog političkog i tzv. bezbednosnog igrača.

Dovoljno je da se setimo munjevitog odustajanja od dalje mobilizacije i prikrivenog angažovanja regruta u ukrajinskom ratu – i po cenu njegovog skupog i sporog nastavka, uz stavljanje akcenta na privlačenje plaćenika i animiranje javnosti – čim je osetio da ozbiljno generiše bes koji može gotovo preko noći, volšebnim procesima političke alhemije, narodnu nemoć da preobrati u moć, odnosno svemoć establišmenta u bespomoć.

Pitanje je da li to u potpunosti shvata naš spin diktator, koji za razliku od Putina, pre nego što se dočepao vlasti, ništa ozbiljno nije radio. Taman posla da se bavio (kontra)obaveštajnim ili sistemskim radom druge vrste.

Doduše, pokušavao je da se obogati na razne načine, na primer na prodaji brze hrane pored pijace Zeleni venac, u partnerstvu sa bratom Andrejom i Nikolom Petrovićem, ali je u tome – gle čuda – propao. Uz to, pljeskavice i nemaju preveliku vezu sa vanrednim stanjem, oružanom silom i tome sličnim.

Ipak, Alek makar nije glup čovek kolikogod da je „psihološki upadljiv“, bezočan i politički priučen. Ume makar da sabere dva i dva, te izvede zaključke kako će lično proći ako nešto uradi ili ne uradi. Kolikogod da ga za druge nije briga (sa izuzetkom svog najužeg kruga), sebe zaljubljeno voli, i nije spreman da reskira ni nokat na malom prstu. A sila je batina sa dva kraja.

Pogotovo mala i rahitična, kaka je njegova, polazeći do toga da je devastirao i vojno-policijske strukture kao i sve drugo u ovoj našoj napaćenoj Srbiji, a imidž mu je u velikom delu građanstva (pa i oružanih snaga) sličan onome koji je imao panamski kartel diktator Manuel Norijega, pre nego što je 1989. oboren s vlasti.

Zato, verujem, kolikogod da direktno i indirektno oholo pretio nasiljem, Vučić mu neće pribeći 15. marta ako se u Beogradu ponovi Niš, a kamoli ako novo okupljanje studenata i drugih nezadovoljnih građana, bude i veće. Aleksandar bleferski preti pokušavajući da bude „Silni“, ali uistinu nije hrabar čovek da bi se upustio u nešto što je za njega opasno. U duši on je Alek Nejaki.

Kada je njegova bezbednost u pitanju, igra na sigurno, a aktiviranje kriminalaca i drugih provokatora koji bi izazvali nemire ili pokretanje otvorenog policijskog ili čak vojno-policijskog delovanja protiv stotina hiljada već besnih ljudi zbog prethodnih nedela režima – može da izazove nekontrolisanu eksploziju. Nema bunkera u kome bi u takvim okolnostima bio siguran. On to dobro zna!

Pre će, polazeći od rečenog, narediti pilotima predsedničkog aviona da budu spremni u narednu subotu, da sa njim nekud polete ako proceni da su stvari otišle predaleko, nego što će odlučiti da na građane – pod uslovom da prethodno pretnjama ne uspe da ih zaplaši i tako destimuliše da se u dovoljnom broju okupe (što, uveren sam, neće uspeti) – pošalje Kobre, SAJ ili već neku drugu vojno-policijsku formaciju. No, novo zlodelo je i bez toga već počinio.

Već godinama vodi propagandni građanski rat protiv neistomišljenika, a sada se približio i raspaljivanju pravog. Samo zato što zna da bi ga izgubio, kada više ne bude imao kud (što nužno ne treba očekivati 15. marta, ali je jasno da će se relativno brzo desiti), pokušaše da zbriše, umesto da uradi ono što bi najradije učinio kada bi bio uveren da mu niko ništa ne može, a to je da se brutalno obračuna sa oponentima i strahom parališe ostatak nacije.

Voleo bi on da postane srpski Pinoče. Međutim, razume da od toga nema ništa, ali to ga ne amnestira! Kako je svojevremeno napisao SNS-u blizak profesor Dragan Simeunović: „Pretnja može da predstavlja i određenu formu indirektnog psihološkog nasilja“. Teško je ne složiti se sa direktorom BIA akademije, i dodati da je Vučić otuda odgovoran za masovni psihološki teror nad građanima. Nije kriv samo zbog kleveta, obmana i širenja panike, već i za nešto gore. Protivno Ustavu i zakonima, čini određenu formu nasilja u odnosu na, sada je to jasno, većinsku Srbiju, sa namerom da je zastraši i onemogući da insistira na svojim pravima.

Zbog obnove normalnosti ove zemlje čemu studenti (avangarda šireg neformalnog narodno-demokratskog pokreta) teže, preko toga ne smemo da pređemo. Koliko i zbog kosovske veleizdaje i veza sa mafijom, toliko i usled višeslojnog postmoderno-staljinističkog odnosa prema građanima ove zemlje, Aleksandar Vučić, pre ili kasnije, mora da odgovora. A mirnim i dostojanstvenim ponašanjem, uz masovan izlazak na ulice Beograda u dolazeću subotu, činimo veliki korak u pravcu oslobođenja Srbije i uspostavljanja vladavine prava u njoj!

Autor je istoričar i politički analitičar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.