Sigurna dobitnička formula pred svake izbore u Srbiji podrazumeva čvrsto obećanje o proveri načina na koji su se političari i javni službenici obogatili i donošenje zakona o poreklu imovine, i to odmah, maltene nekoliko dana, po stupanju na vlast.
Iako smo svedoci ovakvih obećanja više od deset godina, zakona još nema. Zašto? Za razliku od mnogih drugih pitanja na koje je teško odgovoriti, ovde je to jednostavno, kao da pitaš da li je mleko belo ili crno. Jednostavno, svakome je jasno kakvi bi bili rezultati dokazivanja porekla imovine i koliko bi se političara i ljudi bliskih vladajućem režimu našlo u bezizlaznom položaju da dokažu ono što je nemoguće dokazati, kako su stekli silno bogatstvo i imovinu sa službeničkim platama i da objasne kako glasi ta alhemijska formula po kojoj je vrednost onoga što imaju hiljadama puta veća od onoga što su legalno zaradili.
Nije problem onih koji pobeđuju na izborima to što će oni dokazivati da su se njihovi politički protivnici nezakonito obogatili, bilo bi to čak pravo uživanje, ali je problematično to što se i u njihovim redovima nalaze oni koji poseduju vile, jahte i bazene, pa se postavlja pitanje kako napasti svoje? A često je sumnjiv i taj koji je obećavao donošenje zakona. I onda se dešava nesvakidašnji paradoks, čak jedna vrsta solidarnosti između bivših i sadašnjih: ni jednima ni drugima ne odgovara da se baš mnogo talasa o pitanju sticanja imovine, jer bogatstvo nema političku prepoznatljivost, bogati su oni bivši, baš kao i ovi sadašnji.
Upravo iz tih se može konstatovati da je nedonošenje zakona o poreklu imovine zajednički imenitelj svih postpetooktobarskih vlasti, kako pređašnjih, tako i sadašnjih. Taj nepoloženi ispit je samo dokaz nezrelosti ovog društva da raskrsti sa korupcijom i kriminalom i njegove neodlučnosti da potraži odgovore na pitanje o enormnom bogaćenju pojedinih političara i ljudi bliskih režimima koja su bila, ili su sad na vlasti. Zrela društva traže takve odgovore od institucija, a ako se one ogluše, onda i van institucija. Sto hiljada Rumuna je tražilo takve odgovore na ulici, kada je izostala odgovarajuća reakcija nadležnih organa.
Ako izuzmemo neozbiljna predizborna obećanja političara, koristi od donošenja zakona od porekla imovine bile bi izuzetne: tužiocima bi se olakšao posao jer bi podaci o posedovanju i poreklu imovine ukazivali na opravdanost sumnje u učinjena krivična dela, poreski prihodi bi se značajno uvećali, bez obzira da li bi se sumnjiva imovina oduzimala ili drastično oporezivala, a strah od korupcije bi se sigurno dramatično povećao. I ono što je najvažnije, građanima bi se poslala poruka o uređenosti pravne države i njenoj spremnosti za borbu protiv korupcije i kriminala i to bi rezultiralo jačanjem njihovog poverenja u institucije zemlje u kojoj žive.
Konvencija UN za borbu protiv korupcije iz 2005.g. je preporučila članicama da uvedu u svoja krivična zakonodavstva krivično delo nezakonitog bogaćenja koje se odnosi na državne službenike, odnosno funkcionere, i po kome svako ko ne može da dokaže da je zakonito stekao imovinu odgovara za to krivično delo. Srbija je, prihvatajući ovu Konvenciju, predvidela svojim akcionim planom da će dopuniti svoje krivično zakonodavstvo ovim krivičnim delom do kraja 2014. godine. Sada je kraj 2018. godine, a nigde ni zakona, niti krivičnog dela.
Očigledno je da je strah od dokazivanja porekla imovine prisutan kod onih koji imaju značajnu ulogu u njegovom donošenju – Sada se opet najavljuje predlog zakona o poreklu imovine.
Hajde, živi bili pa videli.
U svakom slučaju vreme je za davanje odgovora da li se u Srbiji (sem časnih izuzetaka) može obogatiti samo na nečasne načine, dostupne političarima i funkcionerima i da li je alhemijska formula sa početka ovog teksta nešto u šta se ne sme dirati. Ako je tako, nema nam pomoći.
Autor je predsednik PO DS
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
