Foto: N1

Ne ulazeći u ocenu koje opozicione stranke se istinski zalažu za suštinske promene političkog sistema, spoljne i unutrašnje politike i očuvanje integriteta i suvereniteta Srbije, a malobrojne su i nije ih teško prepoznati, pozabavimo se metodama njihove borbe za vlast, odnosno aktuelnim pitanjem bojkota izbora. Ne ulazim, dakle, u analizu motiva te borbe za vlast i moguće, već razmatram isključivo sa stanovišta svrsishodnosti: da li u postojećim okolnostima bojkot, koji je sredstvo, a ne cilj, može da bude uspešan?

Naravno, nije sporno da su izborni uslovi takvi da se izbori ne mogu oceniti kao fer i pošteni, pa se stranke koje su ih pre dve i pre četiri godine prihvatile i na izbore izašle danas zalažu za bojkot, uvodeći novu „bezalternativnost“, ovoga puta bojkota, a deleći uverenje sa Vučićem da je takav i put u EU. Ostavimo po strani zastrašujuću i za konačni rasplet opominjuću činjenicu da se opozicione stranke okupljene u SZS (o politički diletantskim kafić-misliocima da ne govorim) ponašaju jednako Vučićevoj SNS, zahtevajući prihvatanje dirigovanog opozicionog jednoumlja i proglašavajući neistomišljenike po pitanju metoda borbe, u ovom slučaju one koji su skeptični u pogledu uspešnosti bojkota izbora, lažnom opozicijom.

Dok Vučićeva kamarila izdaje sertifikate privrženosti interesima države izjednačavajući je sa privrženošću režimu, dotle SZS, jednako merodavan, izdaje sertifikate opozicionog statusa. Jednoumlje nema alternativu – to još jedna tačka bliskosti ove dve žestoko suprotstavljene, a malo različite političke skupine.

Od čega uspešnost bojkota izbora zavisi? Bojkot se može smatrati uspešnim ukoliko se njime ospori unutrašnji i spoljni legitimitet vlasti, istovremeno, pa izdejstvuju prevremeni fer i pošteni izbori ili se kao posledica bunta građana vlast prinudi da odstupi.

To zavisi od podrške građana strankama koje su se za bojkot zalagale, pa ne priznaju izabranu vlast i spremni su na učešće u vaninstitucionalnoj borbi, do nasilne smene vlasti, i od međunarodnih okolnosti, odnosno odnosa zapadnog dela međunarodne zajednice prema vlasti Aleksandra Vučića, a koja ni najmanje ne zavisi od ocene stanja demokratije i vladavine prava u Srbiji. Izlaznost na izbore, kojom se često manipuliše, posebna je tema, pa da se i njome pozabavimo.

Stranke koje se zalažu za bojkot izbora, Savez za Srbiju i po malo nejasno PSG, u najoptimističkijim procenama uživaju podršku do najviše 20 odsto izborno opredeljenih građana Srbije. To je apsolutno nedovoljno za bilo kakvo plodotvorno vaninstitucionalno ili kako neki predlažu – revolucionarno delovanje i smenu vlasti. Gotovo apsolutna kontrola medija od strane stranaka na vlasti i razrađeni mehanizmi vrhunski vešte i, pokazalo se uspešne manipulacije javnošću, uz određene realno uspešne rezultate postignute u ekonomskoj sferi, obezbeđuju podršku SNS-u od oko 50 odsto opredeljenih glasača.

Uz sadašnje i zasigurno i buduće koalicione partnere – oko 65 odsto. Legitimitet vlasti nije moguće da ospori tako velika manjina njenih protivnika, bez obzira na stvarnu opravdanost prigovora o kršenju zakona tokom izbornog procesa i medijskoj neravnopravnosti.

Kada se uzme u obzir da je na republičkim izborima izlaznost 2016. godine bila 56,07%, a 2014. – 53,09%, da je na predsedničke izbore 2017. godini izašlo 54,34 odsto upisanih birača, stvari postaju jasnije. To je samo prividno mala izlaznost, jer je posledica činjenice da se na biračkom spisku nalaze svi iz Srbije iseljeni proteklih decenija i ne znamo koliko umrlih. Nije teško izračunati da bi, iako to nije realno očekivati, u slučaju da na izbore ne izađu sve pristalice opozicionih stranaka koje se zalažu za bojkot procenat izlaznosti pao na oko 45 odsto upisanih birača.

To zasigurno obezbeđuje unutrašnji legitimitet novoizabrane vlasti, a sam SNS bi osvojio dve trećine glasova izašlih na izbore. Svako ko veruje da je revolucionarna smena vlasti, a i ona se pominje, moguća bilo gde, pa i u Srbiji, kada vlast ne podržava tako mali broj građana i bez eksplozivnog socijalnog nezadovoljstva i bunta i svi oni koji smatraju da je ona poželjna, pogrešno misleći da njome može da se reuspostavi autoritarnom vlašću ruiniran demokratski poredak, treba ovo da imaju u vidu.

O tome da li bi se zapadni deo međunarodne zajednice, SAD i EU, aktivno pridružio osporavanju legitimnosti srpske vlasti izabrane na izborima sprovedenim u nekorektnim izbornim uslovima, nepotrebno je trošiti previše reči. Najpre, svakome i malo politički pismenom jasno je, ili bi trebalo da bude, da ako bi se tako nešto i dogodilo, to ne bi bilo zarad zaštite demokratije u Srbiji, do čije odbrane im je stalo koliko do lanjskog snega, već samo u slučaju da Aleksandar Vučić izneveri njihova očekivanja u pogledu rešavanja pitanja Kosova i Metohije priznavanjem secesije Kosova, pa da od sadašnje opozicije očekuju više.

I onda je, naravno, stvar stranaka i građana da li će da prihvate tu „podršku“ kojoj je motiv dalja dezintegracija Srbije, isto koliko je ta podrška Vučiću motivisana danas.

I ne manje važno: spoljno osporavanje ili priznavanje legitimiteta vlasti, izbora ili referenduma značajno je samo ako korespondira sa unutrašnjom snagom opozicije. Ipak je narod, takav kakav je i u uslovima takvim kakvi su, taj koji odlučuje da li će prihvatiti da bude izmanipulisan bilo od svoje vlasti ili spolja i odlučuje dokle to može da traje. Dovoljno je osvrnuti se na dešavanja u Severnoj Makedoniji, Venecueli, Albaniji…

Iz svih ovih razloga smatram da bojkot izbora nije sredstvo kojim može da se postigne cilj, ako je cilj, da ponovim, suštinska promene političkog sistema, spoljne i unutrašnje politike i očuvanje integriteta i suvereniteta Srbije. Neophodno je da razumemo da su političke prilike u Srbiji takve da do smene vlasti, kao preduslova za dobijanje nove prilike za uspostavljanje Srbije kao demokratske, pravne, socijalno odgovorne države koja štiti svoje državne i nacionalne interese ne može da se dođe brzo, na prečac, već samo strpljenjem, upornošću, političkom čvrstinom, programskom čistoćom, liderskom nekompromitovanošću i doslednošću. Upravo onim što velikom broju opozicionih stranaka nedostaje, a opredeljenjem za bojkot izbora ne mogu da nadomeste.

Razgovori koji se vode između predstavnika stranaka opozicije i stranaka vlasti o izbornim uslovima, čini mi se, skinuće ovu temu sa dnevnog reda. Oni služe, sudim po organizatorima neformalnih razgovora, da se utvrdi koje minimalne ustupke vlast treba da učini u poboljšanju tih uslova, da bi zagovornicima bojkota izbora pružila alibi da od njega odustanu. Možda grešim, jer na obe strane ima dovoljno glupih i tvrdoglavih

Autor je savetnik predsednika DSS

Povezani tekstovi