Bolja svedočanstva nego znanje 1Foto: Freepik

U poslednje vreme u medijima su se više puta pojavljivali tekstovi o nerealnom vrednovanju znanja učenika u našim školama.

Ne realan je bio i izveštaj Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja o rezultatima male mature, tj. izveštaj je bolji od rezultata.

To je još jedan povod, pored mnogo dugih prethodnih, da se o vrednovanju (da ne kažemo ocenjivanju) u našem obrazovanju povede šira rasprava.

Podaci govore da za uspeh naveden u svedočanstvima ogromnog broja učenika nema pokrića u njihovom znanju.

Tako je ne samo u osnovnim školama nego na celoj piramidi školskog sistema.

Srednje škole se žale da vukovci, suvi petičari, nisu savladali osnovnoškolski program ni približno očekivanjima.

Fakulteti upiru kažiprst na srednje škole tvrdeći da nisu pripremile učenike za visokoškolsku nastavu.

Neke srednje škole u Beogradu bile su prinuđene da neplanirano otvaraju veći broj odeljenja prvog razreda, jer je neočekivano konkurisao ogroman broj vukovaca.

A njihovo znanje?

Oskudno, i ta oskudica se prenosi u sledeći školski nivo.

Na prijemnom ispitu na Mašinskom fakultetu u Beogradu bilo je dosta vukovaca sa svega 19 do 27 bodova na testu iz matematike.

Na Medicinskom fakultetu, na testu iz hemije i biologije, zbirno, neki vukovci su osvojili samo tridesetak bodova iako su iz tih predmeta uvek imali petice u srednjoj školi.

Ni vrednovanje na studijama nije mnogo bolje i objektivnije.

Preterano veliki broj studenata završava medicinu sa prosečnom ocenom 10,00.

Miljko Ristić, kardiolog i direktor Kliničkog centra Srbije, svojevremeno se žalio da ima mnogo intervencija uticajnih roditelja i kolega profesora da student na ispitu dobije desetku.

„Na deset studenata deset intervencija… A kada mi u viziti referišu o stanju pacijenta, vidim elementarno neznanje.“

Vrednovanje postignuća učenika i studenata je ozbiljna i hronična bolest našeg obrazovanja.

Čovek koji se bavi istorijom školstva i proučava ovaj problem često se nađe u čudu.

U Izveštaju Čačanske muške gimnazije za 1947. godinu piše na da je kraju školske godine u odeljenju IV4 bilo tri odlična učenika, sedam vrlo dobrih, petnaest dobrih, devet je upućeno na popravni ispit, trinaest je ponavljalo razred.

Dakle, gotovo polovina nije završila razred.

Slično je bilo i u ostalim odeljenjima.

Danas, u mnogim osnovnim školama najviše je vukovaca, a i u srednjim ih je previše.

Ako je nekad bila prevelika strogoća, danas je mnogo „gledanja kroz prste“.

Svedočanstva su izrazito bolja od znanja.

Koga to škole obmanjuju?

Ocena, po pravilu, treba da ima informativnu i podsticajnu funkciju.

Profesori koji peticama „čašćavaju“ učenike pogrešno ih informišu da znaju više nego što stvarno znaju, a ta obmana se dalje nastavlja u nizu u kome su roditelji, ispitne komisije na sledećem školskom nivou, radne organizacije koje rangiraju kandidate za posao na osnovu ocena u diplomi.

U takvom vrednovanju od podsticajne funkcije nije ostalo ništa.

Učenik koji olako dobije visoku ocenu, nije motivisan da se više trudi.

Preveliki broj učenika sa najvišim, uspehom u neskladu je i sa teorijskim postavkama o normalnoj raspodeli.

Prema Bine-Simonovoj skali vrlo su retki izuzetno obdareni (količnik inteligencije 140 i više), a malo je i onih vrlo visoko inteligentnih sa količnikom između 120 i 140, visoko inteligentni imaju količnik između 110 i 120, a najviše je prosečnih (90-110), ispod prosečni (80-110). (Prema D. Krstić).

Sudeći prema zvaničnom školskom uspehu najveći deo generacije ima količnik preko 110 što je neverovatno.

Sve genijalci.

A rezultati naših petnaestogodišnjaka na renomiranom međunarodnom PISA istraživanju nisu za ponos.

Među 19 zemalja učesnica zauzeli su 45. mesto. Srbija je znatno ispod proseka zemalja OECD-a čitalačkoj pismenosti (razumevanje pročitanog teksta), naučnoj pismenosti i matematičkoj pismenosti.

Postignuća naših učenika u 2018. godini su u odnosu na prosek zemalja OECD-a bila niža za: 48 poena u čitanju, 41 poen u matematici i 49 poena u prirodnim nauka.

Postignuće srpskih učenika odgovara postignuću učenika iz OECD zemalja koji su skoro godinu i po dana mlađi. Dosta zaostajemo u odnosu na Poljsku, Sloveniju i Mađarsku i Hrvatsku. (Prema PISA izveštaju iz 2018. za Srbiju).

Ubedljivo u vrhu su azijske zemlje koje zauzimaju prvih šest mesta po sledećem redu: Kina, Singapur, Makao, Hongkong, Tajvan, Južna Koreja.

Tako porazan rezultat je najobjektivnija ocena obrazovnih reformi kojih je bilo puno tako da iz reformisanja nismo ni izlazili.

Postavlja se pitanje zašto je tako slab uspeh naših đaka u međunarodnoj utakmici kad je ovde toliko odlikaša.

Kako god da se okrene, uzrok treba tražiti u odnosu nastavnika i roditelja prema vrednovanju učeničkog postignuća.

Oni su kod učenika formirali shvatanje da je najvažnija ocena, a ne znanje.

Zato se i događa da ambiciozan učenik tri dana ne dođe u školu (roditelj mu je isposlovao opravdanje) da bi se pripremio da odgovara za peticu.

Takvom odnosu je doprinela i svetinja Vukove diplome.

Da bi je osvojio, učenik treba da ima najviše ocene iz svih predmeta.

Čemu to?

A šta ako nema dara za muziku?

Neće biti vukovac, ili će mu nastavnik pokloniti peticu.

Zaboravlja se da škola treba da pomogne učeniku ra razvije svoje prirodne sposobnosti.

Ako je talentovan za prirodno-naučnu grupu predmeta, tu svoju nadarenost treba i da razvija, a iz drugih predmeta neće mu mnogo smetati ni četvorke.

Osnovno pitanje koje se ovde postavlja je šta treba vrednovati.

Nastavnik koji je obrazovno-vaspitni proces shvatio kao primopredaju znanja (on je, isporučilac a učenik primalac) formalistički će tražiti od đaka da da reprodukuju činjenice, definicije i pravila što su čuli na času ili pročitali iz udžbenika.

Heuristički opredeljen nastavnik će tražiti od učenika da sami otkriju važne činjenice i zakonitosti pa će vrednovati njihovu misaonu preradu materijala, osmišljavanje.

Ne treba zaboraviti da je Hajnrih Pestaloci, još pre dva veka, tražio da učenici uče glavom, srcem i rukom, tj. tražio je da se nastava usredsredi na misaono, moralno i radno vaspitanje.

Izlazi da da osnovna merila vrednovanja treba da budu osposobljenost učenika da misli, ukorenjenost pozitivnih moralnih načela i ustaljenost ranih navika.

Autor je profesor u penziji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.