Borba za „Prvu Srbiju“

Autor ističe: „U analizama faktora održanja ovog režima izmiče kao neprimećen ključni i presudni faktor koji obezbeđuje trajnost ove vlasti, a to je – kulturna kompatibilnost njenih nosilaca sa većinskim narodom. Jednostavno, trenutni i ključni predstavnici vlasti (koji je oličavaju) pripadaju istom kulturnom obrascu kome i većinski narod, tj. dele sa njim tradicionalne vrednosti (patrijarhalnost, autoritarnost, kulturne veze sa selom i narodnom kulturom)“. Sasvim je jasno da je temelj dugotrajnog opstanka ove vlasti upravo ovako opisana „Prva Srbija“, što Vučić ističe u svakom javnom nastupu (a posebno u čuvenom eseju „Elita i plebs“). Takođe je nesumnjivo da je „Prva Srbija“ brojnija od „Druge Srbije“ (koja je „moderna, sekularna, urbana, visoko obrazovana, elitistička, prozapadnjačka“).

Ako bi se prihvatile prethodne činjenice, onda bi glavni cilj srpske opozicije morala da bude borba za „Prvu Srbiju“, jer joj je „Druga Srbija“ skoro u potpunosti naklonjena.

Ovde postoji opasnost da se većinsko stanovništvo Srbije tretira kao politički neprijatelj srpske opozicije, što bi aktuelni režim sa zadovoljstvom prihvatio kao poruku.

Otuda je od ogromnog značaja zadatak opozicije da svojim aktivnostima u komunikaciji sa građanima pokaže da ona nikako ne može da bude „narodni neprijatelj“, a da dovede u sumnju tezu da je SNS, na čelu sa Vučićem, jedina patriotska snaga u Srbiji.

Ovaj zadatak nimalo nije lak, imajući u vidu „kompatibilnost kulturnih obrazaca“ Prve Srbije i aktuelne vlasti. Opisani kulturni obrazac većinskog stanovništva Srbije je duboko ukorenjen i veoma se teško može promeniti.

Kratkotrajni period posle pada Miloševića, a pre dolaka Vučića, bio je isuviše kratak da bi se promenila politička kultura naroda. S druge strane, režimu SNS-a ne pada na pamet promena kulturnog obrasca – naprotiv, intenzivno se radi na tome da se ovaj obrazac (patrijarhalnost, autoritarnost, kulturne veze sa selom i narodnom kulturom)“ još više učvrsti i zacementira za budućnost.

U vezi sa odnosom dva opisana dela Srbije sa aktuelnim režimom treba pomenuti neke izuzetke.

Postoji kategorija građana koji po osnovnim karakteristikama pripadaju „Drugoj Srbiji“, kao delovi intelektualne elite, ali su čvsto interesno povezani sa SNS-om.

U toj kategoriji se nalaze i neki profesori univerziteta (koji su kroz sistem negativne selekcije ušli u visoko školstvo), direktori kompanija, menadžeri i drugi iz urbanog okruženja.

Međutim, postoje i suprotni primeri – ljudi koji po kulturnom obrascu pripadaju „Prvoj Srbiji“ (patrijarhalni i vezani za narodnu kulturu), koji su protivnici Vučićeve vlasti.

Nažalost, takvih je mnogo manje, bar za sada.

S obzirom na sigurnu brojčanu prednost „Prve Srbije“, to bi značilo da je „Druga Srbija“ već u startu hendikepirana i gubi u nadmetanju za naklonost biračkog tela.

Ukoliko ni jedna ni druga strana ne bi preduzimala predizbornu kampanju, brojčana prednost „Prve Srbije“ bi garantovala njenu izbornu pobedu.

Međutim, to nikako ne bi smelo da obeshrabri opoziciju u Srbiji.

Velikom aktivnošću, upornim radom na terenu, obilaskom gradova i sela po Srbiji, ona bi mogla da uzdrma SNS i da smanji početnu prednost „Prve Srbije“.

Pri tome je izvesno da bi to bila duga i teška borba za oslobađanje Srbije od Vučićeve vlasti.

Dobro je poznato kakvim se svim sredstvima služi Vučićev režim da bi sačuvao apsolutnu vlast.

U osnovi svega se nalazi totalna medijska blokada i uzurpacija javnog servisa RTS-a.

I pored ogromnog tehnološkog napretka i veće dostupnosti raznih izvora informisanja (internet, kablovska televizija, mobilni telefoni) za većinsko stanovništvo su glavni informatori televizije sa nacionalnom frekvencijom (pored RTS-a je najubojitiji Pink).

Vučićevi mediji kreiraju virtuelnu realnost kakva nikada do sada nije viđena u svetu. U Srbiji vlada zlatno doba, a u međunarodnim odnosima se postižu fantastični uspesi.

Posle razgovora u Vašingtonu, Vučić (ne baš on lično, ali skoro da je tako predstavljeno) postaje kandidat za Nobelovu nagradu.

Nema te bruke i katastrofe koju režimski mediji neće pretvoriti u novi međunarodni trijumf Srbije.

U borbi za naklonost „Prve Srbije“ znatan deo opozicionih stranaka se maksimalno angažuje, uprkos svim preprekama koje im se postavljaju, pa i rizikom za život aktivista.

Međutim, to bar za sada nije dovoljno za smenu aktuelne vlasti.

Opoziciji bi bila neophodna pomoć iz inostranstva, pre svega sa Zapada.

Možda bi bila dovoljna i indirektna pomoć, sa prestankom podrške Vučićevom režimu.

U vezi s tim može se postaviti pitanje da li su zapadne sile uopšte zainteresovane za obaranje ove vlasti.

Već dugo vremena postoji priča da zapadne sile čekaju da Vučić ispuni obećanje o priznanju nezavisnosti Kosova, a da neće da rizikuju da njega zameni neko ko to obećanje ne priznaje.

Naravno, pri tome ne treba imati iluziju da je Zapadu stalo do demokratije u Srbiji – važan je samo politički interes.

U odbrani režima SNS-a Vučić se poziva na legitimitet, dobijen na svim dosadašnjim izborima. Za Zapad je to ključni argument za podršku aktuelnoj vlasti, pri čemu ne žele da ulaze u to kako Vučić dobija izbore.

Posebno je važno da nema masovnog otpora ovom režimu.

Primer Belorusije pokazuje da se velike sile angažuju samo u slučaju uzavrele političke situacije i velikog otpora diktaturi jednog čoveka.

Pri tome je od najvećeg značaja postizanje „kritične mase“ za političke promene.

Procenjuje se da u Srbiji još ne postoji kritična masa za obaranje Vučića.

U vezi s tim treba istaći da „kritična masa“ ne podrazumeva samo kvantitet, već i kvalitet otpora.

Prema nekim istraživanjima u svetu, kritična masa za političke promene se postiže sa svega 3-4% ukupnog stanovništva.

Pa zar je moguće da se to ne može ostvariti u Srbiji, sa ogromnim brojem nezadovoljnih i obespravljenih ljudi, na ivici siromaštva, u stalnoj borbi za golo preživljavanje?

Najzad, nisu važni procenti ni prebrojavanje ljudi na protestima.

Važno je samo iskazivanje nezadovoljsva i postizanje atmosfere svenarodnog otpora. Na taj način bi se i veliki deo „Prve Srbije“ priključio otporu i doprineo padu Vučićevog autokratskog režima.

Autor je univerzitetski profesor u penziji