Branioci planinskih reka i država koja je podbacila 1

Kada se na prvoj liniji odbrane za očuvanje prelepih planinskih čistih reka i pijaće vode nađu najstariji meštani iznemogli od siromaštva i starosti iz nerazvijenih ruralnih područja, od koje im zavisi njihov goli opstanak, onda se sa sigurnošću može reći da je država debelo podbacila.

Ova tema zavređuje posebnu pažnju povodom ovogodišnjeg obeležavanja Svetskog dana voda, 22. marta, kod nas pod sloganom ‘Koja je vrednost vode?’.

******

Voda je esencijalna za život. Naš odnos prema ovom prirodnom resursu koji smo dobili u nasleđe opredeljuje našu budućnost i život budućih generacija. Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2010. godine formalno priznala da je pravo na čistu pijaću vodu i higijenu jedno od osnovnih ljudskih prava, koje je sledeće godine postalo deo međunarodnog prava za sve države članice UN.

Kada se na prvoj liniji odbrane za očuvanje prelepih planinskih čistih reka i pijaće vode nađu najstariji meštani iznemogli od siromaštva i starosti iz nerazvijenih ruralnih područja, od koje im zavisi njihov goli opstanak, onda se sa sigurnošću može reći da je država debelo podbacila.

Na malim vodotocima širom Srbije izniklo je preko 100 mini-hidroelektrana (MHE), kao posledica loših odluka, sukoba nadležnosti, slabe intersektorske saradnje, loše zakonske procedure i izostanka planova upravljanja vodama.

Svojim pristupanjem energetskoj zajednici 2006. godine, Srbija je preuzela obavezu da poveća učešće u korišćenju obnovljivih izvora energije do 29 odsto do 2020. godine.

Bez urađene stručne analize o svim kapacitetima obnovljivih izvora energije u Srbiji i uticajima mini-hidroelektrana na životnu sredinu, resorna ministarstva su donosila brzoplete odluke da se mali rečni tokovi u ruralnim područjima stave u funkciju mini-hidroelektrana koje su isplative samo za investitore.

Vremenski prevaziđeni i stručno neutemeljeni katastar od preko 860 lokacija za izgradnju MHE, objedinjena procedura za izdavanje dozvola zasnovana na brojnim zakonima iz oblasti energetike, voda, izgradnje, javne svojine i zaštite životne sredine koja je problematična zbog njihove međusobne neusklađenosti i nepostojanje planskih dokumenata udruženo su prouzrokovali ovu nerešivu agoniju.

Najveći problem predstavljaju MHE snage manje od jednog megavata za koje je opredeljeno oko 90 odsto ovih raspoloživih lokacija, jer za njih nije obavezna izrada studije o proceni uticaja na životnu sredinu, pa javnost nema nijedan drugi zakonski mehanizam na osnovu kojeg bi mogla da izrazi svoje neslaganje.

Njihovom izgradnjom dolazi do poremećaja hidrološkog režima, narušavanja kvaliteta i kvantiteta voda i izumiranje biljnog i životinjskog sveta itd.

Ako na jednom vodotoku postoji nekoliko izgrađenih MHE dolazi do kumulativnog negativnog dejstva na životnu sredinu što može dovesti do njene nepovratne devastacije.

Među najugroženijim rekama je Jošanička reka na padinama Kopaonika zbog čak 15 MHE. Za ovakve slučajeve nije urađena Strateška procena uticaja na životnu sredinu, iako to Zakon nalaže.

Pod pretnjom klimatskih promena koje prouzrokuju sve veći broj sušnih godina, sasvim je izvesno da će zbog ovakve dinamike izgradnje mini-hidroelektrana na nekim lokacijama doći do potpunog nestanka vode.

U prilog tome govori sedam ekstremnih i jakih suša u poslednjih 10 godina koje su karakterisale skoro polovinu godine.

Najnovije petostruko povećanje naknade za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije bez objašnjenja, koju plaćaju građani i privreda, obećavaju produbljivanje problema izgradnje mini-hidroelektrana.

Stručne Komisije koje ocenjuju Studije o proceni uticaja na životnu sredinu, koja se nalazi na začelju izdavanja svih dozvola pre odobrenja za početak gradnje, umesto pre izdavanja građevinske dozvole, prema Zakonu se plaćaju od strane investitora, čime je praktično legalizovan potencijalni sukob interesa.

Obećanja o izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja još uvek nisu ispunjena, a izmene Zakona o zaštiti prirode sa ciljem da se ova raskalašna izgradnja MHE jednom zaustavi nisu usvojene.

Među glavnim oponentima se našla i Republička direkcija za vode i Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture pozivajući se na zakone iz svojih delokruga nadležnosti kojim su više demonstrirali njihovu neusaglašenost sa opštim principima životne sredine i održivog razvoja nego nedostatke ovog predloženog propisa.

Dok se meštani bore sa prekršajnim prijavama zbog nužne odbrane svog zagarantovanog osnovnog ljudskog prava na vodu, vodna inspekcija je svoj izveštaj za 2020. godinu o kontroli izgradnje hidroenergetskih objekata koji mogu uticati na promene u vodnom režimu ispisala na čak 40 strana kojeg su preplavile silne brojke o izvršenom nadzoru ali bez ijednog slova o kojim tačno hidroenergetskim objektima se radi i na kojim lokacijama.

Izveštaj u nekim delovima više liči pravdanje jer je kontrola izvršena onoliko koliko su su loš Zakon o vodama i drugi propisi dozvoljavali, te da je zbog njihove međusobne neusklađenosti i nepravilnosti u proceduri izdavanja dozvola u mnogim slučajevima inspekcija bila praktično onemogućena da preduzme odgovarajuće kaznene mere.

Ovakav paket neusklađenih zakona i začarani krug njihovih efekata stvaraju totalni haos. Ovako nastala situacija potvrđuje drugi princip termodinamike kada nastali haos povećava entropiju i dalje propadanje. Svi su izgledi da je teško vratiti se u ravnotežno stanje.

Od usvajanja Zakona o vodama 2010. godine koji je do danas pretrpeo nekoliko izmena i dopuna nisu se korigovale pomenute nepravilnosti, a niti usvojili planski dokumenti za upravljanje vodama za koje su zaduženi Republička direkcija za vode i vodoprivredna preduzeća.

Da je neki član Zakona o vodama ili neki od predviđenih planskih dokumenata bili usvojeni koji bi propisali zabranu izgradnje MHE na malim vodotocima, ne samo u zaštićenim područjima već i izvan njih, do ovakvih apsurdnih situacija ne bi ni došlo.

Plan o zaštiti voda od zagađenja koji je završen 2015. godine i finansiran od Republičke direkcije za vode još uvek nije usvojen, a ni predočen javnosti.

Od prvog Plana upravljanja vodama u slivu reke Dunav koji se radio skoro 10 godina, finansiran takođe od Republičke direkcije za vode odustalo se pred samo usvajanje na Vladi 2016. godine bez ikakvog obrazloženja javnosti.

Umesto toga, pristupilo se izradi novog Plana upravljanja vodama za period primene od 2021-2027. godine uz podršku EU projekta, sa ciljem dostizanja dobrog statusa svih voda u skladu sa politikom voda EU.

Lokalne samouprave nisu bile uključene u proces izrade ovog dokumenta iako će se Plan realizovati na lokalnom nivou. Primera radi, učešće lokalnih entiteta i javnosti je zauzimalo posebno mesto tokom izrade Plana upravljanja vodama u Holandiji sa posbenim osvrtom na pitanja poplava za period 2016-2021.godine.

Plan upravljanja rizicima od poplava u Srbiji se očekuje tek 2027. godine. Nedostatak nacionalne politike voda i neopravdano kašnjenje u poboljšanju Zakona o vodama i podzakonskih akata u skladu sa direktivama EU kao i u donošenju ključnih strateških dokumenata ima posledično dejstvo na različite druge oblasti i brojne privredne grane (poljoprivredu, energetiku, rudarstvo, saobraćaj, turizam, itd).

Loša intersektorska saradnja se vidi i u duplom istovremenom finansiranju istih projekata, kao na primer uspostavljanje monitoringa podzemnih voda u skladu sa zahtevima EU direktiva.

Sa jedne strane, ovaj projekat je sproveo Institut za vodoprivredu ‘Jaroslav Černi’ finansiran od Republičke direkcije za vode o čijim rezultatima javnost nije bila informisana.

Sa druge strane, Rudarsko-geološki fakultet je sproveo projekat na istu temu koji je bio finansiran od Ministarstva za zaštitu životne sredine.

Pompezne objave ovog EU projekta za izradu pomenutog Plana upravljalja vodama su ukazivale na to da će se ovim planom rešiti ovaj gorući višegodišnji problem MHE.

Izneverena očekivanja su se javila već sa prvim dokumentom, a koji se tiče identifikacije značajnih pitanja u upravljanju vodama. Na kritična pitanja zbog kojih su meštani branili svoje pravo na vodu, radna grupa za ovaj Plan je gledala širom zatvorenih očiju, dok su mere za povećanje cene vode postavljene kao prioritet.

Pravo na učešće javnosti je prošlo ispod radara tokom proglašenog vanrednog stanja o čemu svedoče samo četiri prispele primedbe sa jedne adrese.

Republička direkcija za vode, projektni tim i Delegacija EU u Srbiji odbili su zakonski osnovan zahtev da se produži period javne rasprave za ovaj dokument zbog proglašenog vanrednog stanja u proleće 2020. godine kada su sve državne aktivnosti bile redukovane, ignorišući činjenicu da su građani bili preokupirani i preplašeni zbog pandemije suočavajući se po prvi put sa najezdom korona virusa.

Ignorisali su i zvanične preporuke i dokumenta EU pa se na listi najznačajnih pitanja nisu našle mere zabrane izgradnje MHE na malim vodotocima i u zaštićenim područjima, promena objedinjene zakonske procedure za izdavanje dozvola kao i zaštite podzemnih voda od zagađenja arsenom u Vojvodini.

Objedinjena procedura za izgradnju, koja je i dalje na snazi, u potpunosti je neusaglašena sa principima zaštite životne sredine što je bila jedna od kritika u poslednjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije ka EU.

U izveštaju Evropske komisije iz 2020.godine Srbija se kritikuje zbog neusklađenosti procene uticaja na životnu sredinu sa drugim zakonima, a naročito u oblasti planiranja i izgradnje kada je u pitanju izdavanje dozvola.

Iskazana je i zabrinutost zbog kvaliteta voda kao što je prisustvo arsena u podzemnim vodama Vojvodine.

Kritikovana je i netransparentnost izrade planova i sprovođenje kvalitetnih javnih konsultacija posebno na lokalnom nivou.

U rezoluciji Evropskog Parlamenta o Srbiji iz 2018. godine, Srbija se poziva da propiše sve neophodne mere prema standardima EU za očuvanje zaštićenih područja posebno kada je u pitanju izgradnja hidroenergetskih objekata.

Iste preporuke su bile upućene od strane evropskih zvaničnika na ministarskom sastanku Zapadnog Balkana o čistoj energiji 2019. godine u Podgorici.

Zbog ovakvog decenijskog neodgovornog, nonšalantnog i neracionalnog upravljanja vodama i hronično loših zakona, mi gubimo identitet, sopstveno poimanje o prirodnim lepotama i našem pravu na vodu i život, čekajući da nam to jednog dana opet neko drugi kaže.

Autorka je master geohemije