Nikola Samardžić Nisu slučajno prethodnog vikenda u Srbiji i Rusiji napadno osporene ljudske slobode i dometi demokratije. U Moskvi je zabranjena gej parada, hapšeni su i evropski parlamentarci, a policija je dala podršku latentno seksualno dezorijentisanim izgrednicima, od kojih su oni najagresivniji tvrdili kako su pravoslavci. Da li se korak unazad, u varvarstvo, može tumačiti i u kontekstu zvaničnih poruka te zemlje sagovornicima na samitu G8? Između ostalog, da energetska nadmoć Rusije podrazumeva obnavljanje nekih od njenih najmračnijih političkih osobina i prezir liberalizma. Radikalski napad na B92 i javno isticanje imena i lika možda najvećeg masovnog ubice u posleratnoj evropskoj istoriji imao je sličnu namenu, verovatno višestruku. Da li je trebalo podsetiti premijera na dogovore koji su prethodili izboru Nikolića za predsednika parlamenta (koji podsećaju na slučaj jedne predaje), i na zajednički politički kurs koji je najednom, makar naizgled, poremećen? Da li se ukazalo na nemoć predsednika da jasno i odlučno usmerava osnovne vrednosti unutrašnje politike? Da li je autoritarna Srbija nedodirljiva u svetlosti novog «uspona» putinovske Rusije? Da li ritualno ponovljen atentat na premijera Đinđića koji, kao u Šekspirovoj drami, uporno ukazuje na stvarne krivce dok njegov neuništivi, vedri duh podseća i opominje?
Posustajanje demokratije u svakoj neuspešnoj tranziciji ogleda se i u krizi parlamentarizma. Osporavanje parlamentarizma dobilo je potvrdu i u prethodnom sazivu, dok su demokrate donosile zajedničku kosovsku i ustavnu platformu s radikalima, i u događajima nakon poslednjih izbora. Mada su nasrtaji na parlament, kao uporište zakonitosti, ozbiljnosti i tolerancije, takođe samo ritualni, budući da skupštinom dominira dvotrećinska antiliberalna i antievropska većina. Osporavanje parlamentarizma, u tom smislu, je simbolična potvrda delegitimizacije demokratije u samom njenom institucionalnom jezgru. I zato je, ne ulazeći u sastav novog kabineta, evropska podrška novoj vladi koja se još uvek smatra, na toj strani, demokratskom, privremeni pragmatizam u nedostatku mogućnosti da se Srbija, u metastazi svojih tradicionalnih političkih tumora, mitova o Kosovu, Rusiji i sopstvenoj izuzetnosti, vrati na kurs ubrzanih reformi i suočavanja sa samom sobom. Ta podrška dobila je svoju osnovu u dobro pripremljenoj političkoj teologiji demokratskog bloka koja je uspela da relativizuje stvarne prioritete zemlje uvlačeći je u trulež samodovoljnosti. Novi samoizolacionizam, konstituisan uličnim divljanjem u martu 2004, doprineo je, između ostalog, uspehu zvanične Srbije da osujeti ostvarenje zakonodavstva koje podrazumeva suočavanje s totalitarizmom, poput lustracije koji se ne primenjuje, i restitucije koja se odlaže. Odbacivanje tih osnovnih zakona ostavilo je prazninu koju je trebalo nadoknaditi zakonima o zabrani promocije svakog totalitarizma (Mladić pripada, kao istorijski relikt, i levom i desnom), i svakog genocida (od Prizrenske lige, preko Jasenovca, do Srebrenice i, ponovo, do Kosova).
Zatiranje, u institucijama, vrednosti sloboda, života i smrti, dopušta njihovu beskrajnu relativizaciju i obesmišljavanje. Srbija nije imala svoj građanski rat, kao srećnije nacije, koji bi doprineo pojašnjenju osnovnih nedoumica. U Španiji su oštre podele u građanskom ratu i srećan geografski položaj omogućili da vremenom, zahvaljujući povremenim pritiscima, u celini svoje politike pripadne ervopskim i atlantskim integracijama. Jedna od vrlina Srbije je, mada je odocnila čitavu deceniju, pokušaj, koji se danas različito ocenjuje, da taj posao obavi u jednom danu i bez nepotrebnog nasilja.
U svakom slučaju, ona ga je gotovo odbacila u politici kohabitacije i demagogiji o demokratskom bloku. Otud nije slučajno da ministar policije i predstavnica civilnog sektora, mireći marksizam-lenjinizam, zločin genocida i građanska prava i slobode, smatraju da je promocija Mladića «jedna politička manifestacija», ili da je «nezdravo» stvarati «duboke podele, čak neprijateljstva, između onih koji su u različitim strankama ili onih koji imaju drugačiji pogled na to kuda Srbija treba da ide i kako da se razvija». Kao da Brisel može biti i u Aušvicu, ili u Sibiru.