Broj birača koji uvek glasaju za opoziciju – nije dovoljan

Zahtev su oročili na decembar ove godine. Zahteve protesta Srbija protiv nasilja nisu pominjali, iako su iz nedelje u nedelju, tokom trajanja pobune građana, eksplicitno naglašavali da se na izbore neće ići dok sve što je traženo ne bude ispunjeno. Znali su da vlastodršci ništa neće prihvatiti, ali su uporno ponavljali da nikako neće odustati. NJihove bezidejne i repetitivne šetnje iz subote u subotu, koje traju već četiri meseca, iznenada su se premetnule u odluku da se za tri meseca izađe na izbore.

Njihova bučna promocija u Parlamentu bila je u korelaciji sa odlukom onoga koji donosi sve odluke, da se ide na izbore. On je u kampanju krenuo čim su prethodni izbori završeni, a ove godine je samo „dodao gas“. Njegova morbidna mašinerija je u punom zamahu. Na njihovoj strani je sve: mediji, novac, stranačka vojska obučena za manipulacije, mahinacije i prevare, izborne komisije, sudovi i birački spiskovi prilagođeni za lažiranje rezultata. Oni već znaju koliko imaju glasača, a spremili su i rezervne varijante kako da postupe ako „nešto krene po zlu“. Opozicija nema ništa osim varljive nade da su građani spremni da se oslobode tiranije.

Broj birača, koji su uvek glasali protiv zlikovaca i uzurpatora države, nije dovoljan za pobedu. Ako opozicioni lideri i članovi računaju na one koji na izbore ne izlaze, potrebno je, najpre, da znaju koliki je njihov broj, iz kakvih su društvenih struktura, zbog čeka ne izlaze na izbore, i kako ih motivisati da promene mišljenje.

Kampanja koju će voditi treba da bude usmerena prema ovoj kategoriji ljudi, jer bez njih će sve ostati isto. Oni će odlučivati da li možemo da iskoračimo iz živog blata u kome se godinama davimo. Svakako da je to jasno i opozicionim predstavnicima, ali se ne vidi strategija sa kojom će krenuti u pohod na „neopredeljene“. Oni nisu pristalice mafijaškog kartela oličenog u aktuelnoj vlasti, ali ne gaje nikakav respekt ni prema opoziciji. To su odlike koje ih spajaju, a one koje ih razdvajaju su mnogobrojne i često iracionalne.

Njihova nepoverljivost je, najčešće, usmerena prema svima koji se bave stranačkom politikom. Skloni su generalizaciji i zaključivanju na osnovu predrasuda, uvek sa povišenim emotivnim nabojem. Najčešće imaju rešenja za većinu gorućih problema, ali „pošto nema ko da ih čuje“ ne veruju nikome i ne vrednuju nikoga. Među njima je i značajan broj „razočaranih“ koji su očekivali da će pobednici iz dvehiljadite uspostaviti drugačije društvene odnose i kreirati uslove za izgradnju demokratskog sistema. NJihova izneverena očekivanja ostavila su hronični bes i patološku potrebu za zluradim iščekivanjem još težih socijalnih situacija.

Opozicija nema dovoljno vremena, a ni dovoljno aktivista da se približi ovoj kompleksnoj kategoriji ljudi. Ne može da računa ni na glasove građana koji su napustili Srbiju, ali su zvanično njeni stanovnici. Po pravilu njima će formalno biti omogućeno da glasaju u ambasadama i konzularnim predstavništvima, ali većina neće biti u mogućnosti da do tih biračkih mesta dođe. Nesigurna je i pretpostavka da opozicija ima preko dvadeset hiljada spremnih i adekvatno obučenih članova biračkih odbora za svako izborno mesto u državi.

Društvo je još bolesnije i više devastirano no tokom prethodnih izbora. U takvoj situaciji, vera da je većina odlučila da se bori za opstanak i jedva čeka da glasačkim listićem stigne do slobode, nije podržana realnim činjenicama. Banda vlastodržaca je spremna za još jedne izbore po svojim pravilima. Opozicija je, tradicionalno, ne uvremenjena, konfuzna u porukama i nejedinstvena u prilazu gorućim problemima. Takva konstelacija snaga ne obećava ništa dobro i usmerava na zaključak da se ne nazire kraj našeg stradanja.

 Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.