Broj žrtava u genocidu nije bitan 1Foto: Medija centar

Jedan od prvih i najznačajnijih dokumenata usvojenih u cilju sprečavanja novih ratnih zločina i procesuiranja odgovornih pojedinaca je Konvencija Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1946. godine.

Ovaj akt je omogućio univerzalnu kodifikaciju ovog zločina na jedinstven način, te se tako npr. odredba o prirodi ovog krivičnog dela ne razlikuje u srpskom od onog u izraelskom, ruskom, hrvatskom ili francuskom krivičnom pravu.

Krivični zakonik Srbije, član 370, propisuje: Ko u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu kao takvu naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe ili da se primene mere kojima se sprečava rađanje između pripadnika grupe ili da se vrši prinudno preseljavanje dece u drugu grupu ili ko u istoj nameri izvrši neko od navedenih dela, kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili doživotnim zatvorom.

Ni u jednom krivičnom zakonu bilo gde na svetu niti u Konvenciji UN o prevenciji i kažnjavanju genocida utvrđivanje ukupnog broja žrtava genocida nije bitna okolnost za kvalifikaciju ovog dela i utvrđivanje pojedinačne odgovornost, čak ni za određivanje krivične sankcije.

Bitno je da su dokazana dela, npr. ubistvo sa namerom, da se potpuno ili delimično uništi neka nacionalna grupa ili da je izdata naredba da se takva ubistva izvrše, tzv. komandna odgovornost.

Dakle, kod oblika ovog dela izvršenog izdavanjem naredbe, čak i nije potrebno da bude žrtve, dovoljna je namera, uništenje grupe, i radnja, naredba. Ovo sve iz razloga što je genocid po svojoj prirodi takav zločin da je teško utvrditi žrtve, konkretne radnje i nameru počinilaca, te uzročno-posledičnu vezu.

Ovaj problem je iskrsao već na suđenju nacističkim zločincima u Nirnbergu, kao i u drugim procesima koji su se vodili protiv optuženika za ovaj zločin, kako je to potresno prikazano u nemačkom filmu „U lavirintu laži“.

U ovom ostvarenju prikazuje se kako se tužioci bore sa manjkom dokaza o postojanju žrtava, njihovom identitetu i konkretnim radnjama određenih pojedinaca kojima je počinjeno ovo delo u Aušvicu i slična dela iz grupe dela protiv čovečnosti.

Krivična sankcija za delo genocida varira u zavisnosti od težine dela, dokazanih posledica takvog dela, od najmanje pet godina zatvora do smrtne kazne, kako u kojem zakonodavstu, ali opet nikad nije numerički srazmerna. Ajhman, jedan od glavnih tvoraca Holokausta, nije mogao biti streljan šest miliona puta, već samo jednom.

Broj ubijenih Jevreja u Drugom svetskom ratu što u koncentracionim logorima, što usled egzekucija na licu mesta, što od bolesti i gladi usled nacističkih zlostavljanja, procenjuje se na šest miliona.

Ovaj podatak zasnovan je kako na iskazima samih nacista, poput Hetla ili Ajhmana, tako i na procenama stručnjaka na osnovu podataka iz popisa stanovništva pre i posle nacističkog genocida nad Jevrejima. Međutim, nikada neće biti moguće popisati ime svake od žrtava.

Ova činjenica neće umanjiti zločinačku prirodu nemačkog nacionalizma u njegovom nacionalsocijalističkom ruhu.

Da je ubijeno 8.000 Jevreja od strane nacista, to bi bilo dovoljno da se taj zločin kvalifikuje kao genocid, a njegovi počinioci u sudskom postupku osude.

U Ruandi je za samo sto dana, prema procenama, ubijeno 800.000 Tutsija i Hutu antinacionalista, radi se o najefikasnijem masovnom ubistvu u zabeleženoj istoriji.

Ni u ovom slučaju nisu popisane sve žrtve ovog zločina, pa opet i da je samo 8.000 Tutsija ubijeno, to ne bi umanjilo zločinačku prirodu Interhamvea, nacionalističke Hutu paravojne formacije.

U slučaju genocida nad Srbima tokom NDH, nije utvrđen tačan broj žrtava. Procene broja ubijenih Srba samo u Jasenovcu variraju od 60.000- 80.000 do nekoliko stotina hiljada.

Da li broj žrtava utiče na zločinačku i genocidnu prirodu nacionalističkog ustaškog režima? Ne, jer tačan broj žrtava za  utvrđivanje krivičnog dela genocida nije bitan.

Kada je Angela Merkel pobedila na izborima 2017. godine, Netanjahu, odlazeći izraelski predsednik vlade, pozdravio je ovu pobedu pozivom Merkelovoj „da ojača snage u Nemačkoj koje prihvataju istorijsku odgovornost“.

Milanović, predsednik Hrvatske, posle šest godina je organizovao zajedničko obeležavanje i pomen u Jasenovcu, kom su uz njega prisustvovali i predsednik Vlade, Plenković, te predsednik Sabora, Jandroković. Predstavnici jevrejske zajednice, srpske zajednice i antifašističkih boraca, pridružili su se ovom pozivu Milanovića te posle nekoliko godina opet zajedno sa državnim vrhom Hrvatske obeležili ovo stratište.

Međutim, Milanović se na tome nije zaustavio već je zatražio od Sabora da kriminalizuje ustaštvo ili kako je nazvao NDH „najstrašnijem moralnom i političkom posrnuću u hrvatskoj modernoj istoriji“.

Koja je reakcija zvanične Srbije na ovaj iskorak i pokušaj ojačavanja svesti o zloj prirodi ustaštva, genocidu i političkih snaga koje se bore protiv rehabilitacije ove ideologije smrti?

Nema pozivanja Milanovića da nastavi tim pravcem i da ojača one snage u Hrvatskoj koje se suprotstavljaju ustaštvu.

Dodik je povodom istog događaja brže bolje reagovao ističući žrtve srpskog naroda i obavezu da se iste ne zaborave, ali je namerno propustio da na bilo koji način podrži napore onih političkih snaga u Hrvatskoj koje se bore protiv afirmacije ustaštva.

Štaviše, umetanjem Donje Gradine u narativ pokušava da ustaškim zločinima legitimizuje postojanje Republike Srpske, koja je nastala i na ratnim zločinima poput Srebrenice, koji on relativizuje od priznavanja genocida, pre nekoliko godina, do današnjeg potpunog osporavanja.

Radoš Ljušić s druge strane „spinuje“, te vapajima i nesuvislim pitanjima preklapa bitan događaj za normalizaciju srpskohrvatskih odnosa, gore opisanu inicijativu Milanovića. Ljušić postavlja pitanja koje nemaju logiku poput: „šta je sa žrtvama kojih nema?, „Šta je sa onima čija se imena ne znaju i ne mogu pronaći, a ubijeni su?“. Ovakva pitanja ne mogu imati smislen odgovor.

Da priroda krivičnog dela genocida zahteva utvrđivanje žrtava kojih nema, onih čija se imena ne znaju i ne mogu pronaći, počinioci bi ostali nekažnjeni, jer pravo zahteva utvrđivanje činjenica.

Da je za odgovornost u krivičnom delu genocida neophodno utvrđivanje svake naredbe za svaku pojedinačnu žrtvu, te utvrđivanje pojedinačne uzročno-posledične veze, Ajhman bi ostao neosuđen, jer bi sudski proces trajao verovatno do njegove prirodne smrti.

Onda se opravdano postavlja pitanje svrhe ovog licitiranja žrtvama, ovih vapaja za prebrojavanjem žrtava, ako to nije utvrđivanje dela, krivične odgovornosti i kažnjavanje počinilaca?

Svrha ovih napora je legitimizacija osvete, a toga ne može biti ako postoje Hrvati antifašisti.

U tom cilju, stalnom propagandom nacionalisti imaju za cilj da s jedne strane ospore postojanje Hrvata antifašista i da ih obeshrabre, a sa druge da stalno izazivaju i održavaju kod pripadnika i pripadnica srpskog naroda osećanje ugroženosti i straha od drugih, u konkretnom slučaju od Hrvata.

Taj strah pojačavaju optužbom protiv samih Srba da nisu popisali svoje žrtve, kako bi usadili Srbima osećanje krivice za nešto što je nemoguće, popis svih žrtava ustaškog režima srpske nacionalnosti, kao što je nemoguće popisati sve jevrejske žrtve nemačkih nacionalista.

Ovom manipulacijom strahom, preduzetnici nacionalizma ne prizivaju sprečavanje i kažnjavanje odgovornih za genocid, već kolektivnu odmazdu.

Nacionalističkom shvatanju „pravde“ kao osvete, jedina primerena kazna za nacističke ili ustaške zločine bi bila da Jevreji pobiju šest miliona Nemaca, a Srbi nekoliko stotina hiljada Hrvata.

Svest o tome da Nemačka Hitlera i Nemačka Merkelove nisu isto, štaviše da je ova potonja negacija prve, osnov je i svrha specijalnih odnosa između Izraela i Nemačke. Srpski nacionalisti na svaki način pokušavaju da uguše svest da Hrvatska danas i NDH nisu isto, te da spreče razvoj takvih specijalnih odnosa između Srbije i Hrvatske koje bi imale za cilj da spreče nove sukobe između dva naroda. Štaviše, prizivaju nove mržnje i neprekidno stanje sukoba, u kom bi doveka vladali zastrašenim Srbima i Srpkinjama.

U tom prizivanom osvetničkom ratu srpski nacionalisti bili bi spremni da bez razmišljanja žrtvuju tuđe živote, koji bi postali nepostojeći broj u njihovoj statistici smrti, nebitne, imaginarne, bezimene i bestelesne žrtve položene na oltaru nacije.

Autor je advokat iz Beograda

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.