A ja smatram da je takav naš celokupni život: živimo bez plana, površno, neprestano neiskreno tumačeći stvarnost. Improvizujemo i život i politiku, a sve to onda iracionalno opravdavamo. Iracionalna improvizacija – to je državna ideologija današnje vlasti. Vlast bez prestanka improvizuje politiku proglašavajući je strategijom. Na primer, zbog čega niko ništa ne zna o navodnom planu za Kosovo? Ni kakav je, ni zbog čega je propao? Stoga, što je to samo jedna u nizu Vučićevih iracionalnih improvizacija. Ili, kako je moguće najaviti „hitnu sednicu“ povodom Kosova, kada se po logici stvari hitne sednice dese, a redovne se sazivaju? Vučićeva sklonost ka iracionalnoj improvizaciji ruši i elementarne postavke logike – pa se najavljena sednica proglašava hitnom, ne bi li domaći „popečitelji“ i „ustavobranitelji“ imali više vremena da se dive Vođinoj „strategiji“!

Improvizujemo ne samo politiku nego direktno i život. Tako nam iz improvizovanih šina neprekidno ispadaju vozovi, kao onomad kod sela Jasenovik kraj Niša, tri puta za mesec dana. Iracionalna vlast improvizuje popravku šina i na državnim medijima (druge ni nemamo) proglašava to tehnološkim čudom – u vreme kada famozni francuski brzi voz (TGV) juri prugama brzinama preko 570km/čas! Brzina naših vozova (na relaciji Beograd Niš danas voz putuje duže nego 1884. godine, kada je ova pruga napravljena) simbolično je brzina kojom napredujemo u Evropu! Ne samo što naši vozovi „nezaustavljivo srljaju u progres“ brzinom od 30km/čas, nego svaki čas ispadaju iz šina! Tako je to kada neprestano improvizujemo.

Jedan od skoro odbeglih improvizatora, bivši ministar finansija Dušan Vujović, onog trenutka kada se oslobodio iracionalnosti i improvizacija našeg Vođe, počeo je da govori da su kod nas „politička obećanja stalno ispred mogućnosti“ te da je naš najveći problem korupcija „od vrha države do poslednjeg čoveka“! Živo me zanima da li je bilo korupcije i do 2018. godine do koje je Dušan Vujović bio u „vrhu države“, te ako je korupcije bilo, kako to da ministar finansija to nije prijavio nadležnim institucijama? Ako se pak korupcija javila tek u toku protekle 2018. godine, po odlasku Vujovića, onda to govori koliko smo bolesno društvo – s obzirom da je samo za 12 meseci, od kada je Vujović napustio vladu, korupcija postala državni neprijatelj broj jedan! Čovek koji je do juče pravio „razvojne budžete“ sada tvrdi da će nam ovim tempom razvoja biti potrebno „185 godina da se približimo evropskoj ekonomiji“! Kako je to moguće? Šta je onda ovaj ekspert Vučićeve vlade radio sve te silne godine? Pa improvizovao…

Improvizacija je ozbiljna društvena bolest, zaraznog karaktera. Naravno da je inficirala i aktuelne predstavnike vlasti, te se novi Veliki improvizator Brnabić Ana ljuti na Vujovića, smatrajući da je neodgovoran! Zbog čega? Pa zbog toga što pokazuje znake ozdravljenja i iskrenosti, netipične za iracionalni improvizitis od koga boluje naša vlast! Verovatno je trebalo da nastavi da prodaje maglu (najrazrađeniji biznis u Srba), smatra Brnabić Ana, najnovija dekoracija u kulisama koje zovu Vladom republike Srbije.

Zbog svega toga, zbog improvizurijuma koji živimo, jasno je i da smo siromašni i da nemamo para! Još me bole suze majke pacijenta iz Kruševca, koja nema 2.000 dinara mesečno da kupi lek za bolesno dete. Teško je doktoru u zemlji improvizacije da se drži Hipokrata, kada se ministar zdravlja, baš kao i njegov predsednik (oprostite nije moj, sam se mene odrekao) uporno drže Mefistofelesa.

Nemamo para, ali nemamo ni slobode, što je mnogo tragičnije. Tako je, na primer, tragično što nema slobode da se pita, gde se dede famozni vozač Babić Zorana, označen kao „Dejan Z“ (očito jednako stvaran kao Kafkin „Jozef K“) mesec dana nakon nesreće u kojoj je stradala nedužna žena? I gde je sada sam Luis Hamilton SNS vlasti, doskoro prvi čovek Koridora Srbije? Na kojim je sada koridorima, pitanje je za Krstić Nebojšu, Marić Milomira, Sarapa Predraga ili bilo koga drugog iz prezaposlenog niza tumača SNS istine, koji su autorska prava na takvu istinu obezbedili u Palmira Toljatija u Beogradu?

U improvizatorskom rečniku termin „naknadna pamet“ nije definisao niti jedan od ovih novinarskih korifeja, već rečeni Dušan Vujović. U jesen 2017. godine ministar „oštro demantuje neistine o napuštanju Vlade Srbije“ i to „posebno u trenutku međunarodnih priznanja za odlične rezultate kojima Srbija postaje lider ovog dela Evrope“! Samo pet meseci nakon toga Vujović napušta vladu i ne piše „tužbe zbog narušavanja integriteta“ kojima je pretio… Kako je odjednom Srbiji, lokalnom lideru, potrebno čak 185 godina da stigne Evropu?!

Improvizacija ili manipulacija?

Ma ne, nego nedostatak slobode – najmalignija bolest Srbije poslednjih godina. S obzirom da je tajna slobode u hrabrosti, građanski protesti se moraju nastaviti. Može li hrabrost beskonačno trajati? Naravno ne. Stoga mi je bliska ideja mudrog Siniše Kovačevića o završnom prestoničkom mitingu cele Srbije u maju mesecu. Do tada da nastavimo da na ulicama svojih gradova izvodimo stilske vežbe iz slobode, dostojne Rejmona Kenoa: da pokazujemo da smo posebni, da smo različiti – nekada i divergentnih političkih percepcija, različite socijalne i emocionalne inteligencije… ali svi samo sa jednom željom koja nas ujedinjuje – sloboda!

Čak ni Če Gevara nije smatrao da je oslobodilac, već je verovao da ljudi moraju sami sebe da oslobode. Neka nam na putu oslobođenja u subotu, 11. maja, na ulicama Beograda od pomoći bude i Sveti Vasilije Ostroški. Predlažem da našeg tvrdoškog sveca i zaštitnika sačekamo u ponoć 12. maja na Andrićevom vencu…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu

Povezani tekstovi