Četnički zločin koji traje

Samo radi čitalaca Danasa pokazaću na tri primera kako patološki lažu Ravnogorci.

U pamfletu se kaže da su „Dražini četnici oslobađali gradove, podizali mostove u vazduh, rušili železničku infrastrukturu“.
Na suđenju 1946. godine Draža je o tim „podvizima“ rekao sledeće:

„Ja nikada nisam bio prijatelj držanja varoši, jer znam da se teško brane.“

A kako su četnici oslobađali gradove pokazuje izveštaj jednog četničkog komandanta o ponašanju takozvane Gorske garde pod komandom Kalabića:

„Varošicu Stragare upalili su zato što su od prvog do poslednjeg bili pijani… Od svih oficira, podoficira, kaplara i redova ne zna se ko je veća bekrija… Kalabić lično nijedan obrok ne jede bez pečenja. Vode borbu sa partizanima, ovi im se uvek izvuku, oni posle zađu po selima i pokolju onaj nevini narod i podnose izveštaj kako su u borbi naneli gubitke partizanima.“

Što se tiče rušenja objekata Draža je na suđenju rekao da „u svojoj zemlji nijedan objekat ne bih porušio“, kao što ga nije ni porušio, osim u ravnogorskoj propagandi.

Karakterističan je u ovom pogledu incident sa pukovnikom Radoslavom Grujićem, komandantom južnomoravskih četnika. Kada ga je engleska misija pitala ko je porušio most kod Vladičinog Hana, Grujić je odgovorio „partizani“.

Nakon toga usledilo je oštro Dražino upozorenje:

„Ubuduće misiju ne obaveštavati o akcijama partizana, već sve ono što partizani urade, izvestiti da su naši odredi uradili.“

Dakle, sve ono što su partizani uradili u borbi protiv okupatora Draža je pripisivao četnicima i tako obaveštavao emigrantsku vladu u Londonu. Na taj način je nastala fama o antifašističkom borcu Mihailoviću, a lukavi Slobodan Jovanović uspeo je da ubedi De Gola da odlikuje Dražu. Što se pak tiče antikomuniste Trumana, koji je započeo hladni rat i uspeo da poništi sve ono što je Ruzvelt postigao u antifašističkoj koaliciji, njegov isključivi motiv bio je taj što se Draža borio protiv komunista, a ne što je omogućio evakuaciju nekoliko desetina američkih pilota, čiji je broj, u beskrupuloznoj ravnogorskoj propagandi, narastao do fantastičnih 500.

Druga besramna ravnogorska laž tiče se izostalog svedočenja pomenutih pilota na suđenju Draži. U pamfletu se kaže da su se oni nudili da svedoče ali „komunističke vlasti uskratile su im gostoprimstvo“, što je dokaz da su postojali „politički i ideološki“ razlozi, jer „zašto Tito nije dozvolio odbrani đenerala Mihailovića da američki oficiri i vojnici… svedoče na sudu?“

A evo kako je to, prema stenografskim zapisima, izgledalo na suđenju 1946. godine:

Predsednik veća pukovnik Đorđević, nakon što je advokat Joksimović predložio saslušanje američkih pilota, kaže Draži:

„Vaš branilac nudi svedoke koji imaju da posvedoče izvesne okolnosti u vašu korist. Prihvatate li ili ne i slažete li se sa predlogom branioca ili ne?“

Draža: „U principu se ne slažem“.

Nakon što je sve ovo uneto u zapisnik, reč je ponovo dobio Draža:

„Ja sam hteo povodom toga samo ovo da kažem. Ja znam sigurno da se ti ljudi nude braniocu kao svedoci da bi mogli da donesu u moju korist nove stvari, ali iz principijelnih razloga ja to ne želim.“

Naravno, Ravnogorci znaju da je Draža bio taj koji je odbio svedočenje američkih pilota, a ne sud ili Tito, ali je poriv za laganjem toliko jak da mu je nemoguće odoleti. Što bi rekao sarajevski novinar Mladen Vuksanović, opisujući današnje neočetnike i Ravnogorce, „ti ljudi su sama suština laži, njihova suština je laž“.

Treća ravnogorska izmišljotina tiče se stravičnog pokolja koji su četnici izvršili u Vraniću u noći 20.12.1943 dok su meštani slavili Svetog Nikolu. Ravnogorska tvrdnja da se radilo o osveti zbog pobijenih četnika, da je broj pobijenih „daleko manji i iznosi 38, a među ubijenima nije bilo nikakve dece ili žena“, nije više, kao prethodne, patološka laž, već se radi o nečemu što se nalazi s one strane ljudskosti, s one strane morala i razuma. Vranić nije na Marsu već u neposrednoj blizini Beograda i svako može lako da se uveri šta je istina, može da ode u Vranić 20. decembra kada se svake godine održava komemoracija ispred Spomen doma na kome su ispisana imena svih pobijenih; može da poseti kuću Vladana Pantića koji je uredio Spomen sobu sa obiljem dokumenata, fotografija i drugog dokaznog materijala, ili pak da obiđe groblje u Vraniću na kome su sahranjeni svi pobijeni. A pobijeno je, zapravo zaklano, 68 meštana, od čega 24 žene i 11 deteta, pri čemu su četnici četiri devojke najpre silovali naočigled roditelja a zatim zaklali, dok su bebe Katarinu od pet meseci i LJubomira od godinu dana izboli kamama u kolevci.

Nazivati „lažnim svedocima“ one ojađene ljude koje je četnička kama lišila najmilijih i osudila na neizlečivu tugu, to može samo onaj kome je ta kama simbol „domaćinskog i viteškog“ ponašanja. „Koljite – govorio je Zaharija Ostojić, načelnik štaba kod Draže Mihailovića – koljite, jer treba štedeti municiju“.

Negirajući i opravdavajući ovaj bestijalni zločin, što čine već decenijama, rugajući se istorijskoj istini, Ravnogorci uvek iznova i iznova ubijaju žrtve Vranića sa željom da taj zločin traje za sva vremena.

Autor je antifašistički aktivista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.