„Čiča Dražu“ su odlikovali lideri slobodnog sveta

U očima ljudi koji su živeli za dan kada će se obelodaniti istina a pravda reći svoje, pomenuti funkcioneri nemaju ama baš nikakvu vrednost. Sramotno je što autor teksta neće ili ne želi da sagleda realnu činjenicu, dok govori da je našem narodu uskraćeno da zna šta je i kako bilo, činjenicu da je narod svog đenerala kog prozva Čičom, rehabilitovao u startu.

Štaviše nije ga ni za šta nikad ni optužio. Zar bi mogao jedan zločinac poneti tako mio epitet da ga srpski narod kolektivno naziva „Čiča“ Dražom? Uz Čiča Dražu, jedino je još kralja Petra Prvog Karađorđevića narod prozvao Čika Perom.

Kako to da je saradnik okupatora spasao više od 500 američkih pilota? Zašto ih nije na tacni predao Hitleru koji bi ga za to okovao u zlato? Poznata je slika sa demonstracija u Americi kada su američki avijatičari za vreme Beogradskog procesa nosili transparente na kojima je pisalo – „Tito kaže da me je ubio Mihailović, a ja sam živ zahvaljujući njemu“.

Zašto bi se saradnik okupatora krio duboko u planinama, u snegu do kolena, u tifusu, u groznici, zašto su mu jedinice silazile sa planina gerilski dejstvujući a potom se vraćale u iste te planine. Zašto ako su bili saradnici okupatora, nisu stanovali u garnizonima u gradovima, primajući plate, dobijajući nove uniforme, oružje i municiju? Umesto toga, većina porodica istaknutih oficira, žena i dece, počev od đeneralove, preko Kalabićeve, kapetana Ninkovića i drugih su prošli sve moguće zatvore Nedićeve tajne policije i Gestapoa, da bi na kraju završili na Banjici odakle ih je Vrhovna komanda uz pomoć infiltriranih ljudi na jedvite jade izvlačila.

Zašto su lideri slobodnog sveta, Šarl de Gol i Hari Truman odlikovali najvišim mogućim ordenima đenerala Mihailovića, ako se ovaj nalazio pod okriljem nacista?! Biće da je od predsednika SAD i Francuske, danas posle 80 godina, bolje obavešten autor pomenutog teksta. Jedna od najpoznatijih četničkih slika je svakako ona gde kapetan Dušan Radović Kondor sa svojim saradnicima stoji odnosno gazi po nacističkoj zastavi koja je u njihove ruke pala zajedno sa Višegradom koji su prethodno osvojili. Do dana današnjeg nije poznata ni približno slična komunistička slika.

U prisustvu mnogobrojnih savezničkih misija, generala Armstronga, pukovnika Bejlija, pukovnika Mekdauela, Dražini četnici su oslobađali gradove, podizali mostove u vazduh, rušili železničku infrastrukturu. Uporedo sa Beogradskim procesom u Americi je zasedao Komitet za pravično suđenje đeneralu Draži gde su saveznički oficiri i vojnici svedočili o četničkim borbama, požrtvovanju, ljudskosti i hrabrosti. Nudili su da dođu i u Beograd da svedoče na suđenju.

Naravno, komunističke vlasti uskratile su im gostoprimstvo, izvodeći pred đenerala iznova i iznova lažne svedoke. Upravo tu i dolazimo do „političkih i ideoloških“ razloga, jer, zašto Tito nije dozvolio odbrani đenerala Mihailovića da američki oficiri i vojnici koji su samoinicijativno izrazili želju, osećajući dug prema četnicima, svedoče na sudu? Tu je borba protiv ideoloških i političkih protivnika doživela vrhunac. Govorimo o ostalih 20-ak optuženika koji su osuđeni uz Dražu, a ignorišemo činjenicu da je suđenjem Draži presuđeno svemu srpskom, monarhističkom, celoj jednoj vojsci, njenim vojnim i političkim rukovodiocima.

Sa druge strane, autor pomenutog teksta navodi kako se sudilo ustaškim oficirima, a ne navodi koliko je ustaških prvaka zajedno sa čitavim svojim jedinicama prešlo pod Titovu komandu nastavljajući svoj raniji posao, ubijajući Srbe u pohodu prema Beogradu. Jedna takva ustaška jedinica pod petokrakom na glavi u okolini Mionice izvršila je masovna streljanja civila, ideoloških i političkih neistomišljenika, valjevskih profesora, čak i đaka. Po kazivanju onih koji su do kraja života morali ćutati, jedan od dželata pored petokrake na kapi imao je slovo „U“ istetovirano na ruci. Krvav je bio njihov prodor prema Beogradu i to i jeste razlog zbog kog je Čiča rehabilitovan od naroda, jer je narod u Srbiji, ali i na terioriji Bosne, pod četničkom zaštitom branjen od ustaškog noža.

Autor pomenutog teksta se osvrće i na Pavla Đurišića, dok govori o suđenju ustašama, ne kaže da su Pavla i njegove četnike zajedno sa hiljadama civila upravo u Lijevču polju sačekali stari saveznici – ustaše i komunističke divizije. Ne kaže da je način na koji je vojvoda umoren zajedno sa svojim saradnicima bio čisto ustaški – u gasnim komorama, kuvanjem u kacama, maljevima u glavu, sečenjem delova tela i sl.

Antifa aktivista dalje pominje osvetničke akcije u kojima su se lokalne jedinice i svetile, čega je zaista i bilo. Ko nije osetio strahote rata, boli i osvete ne može o tome ni da govori. Antifa aktivista ne želi ili ne zna da je bilo čisto muslimanskih jedinica pod komandom đenerala Mihailovića, naročito po Bosni. Mustafa Mulalić jedan od muslimanskih prvaka bio je blizak saradnik Mihailovića, često govoreći da muslimani nisu imali bolju zaštitu ni za vreme kralja Aleksandara u odnosu na ratnu zaštitu pod okriljem i komandom Mihailovića.

Fehim Muskadić predratni šef žandarmerije u Sarajevu za vreme rata obavljao je niz dužnosti u četničkoj komandi a bio je i komandant Konjičkog četničkog muslimanskog bataljona u mestu Konjicu, a stradao je upravo od strane komunista. U vezi svega toga preporučujemo novoizašlu knjigu Saliha Salimovića „Muslimani u Ravnogorskom pokretu i jedinicama JVuO 1941-1945“.
Podsećanja radi, pregovori koje je u Zagrebu vodio Koča Popović zajedno sa Velebitom i sa druge strane nemačkim i ustaškim oficirima gde su dogovorili nenapadanje a četnike Draže Mihailovića označili kao zajedničke neprijatelje broj jedan, antifa autor zanemaruje.

Što se tiče Vranića, zločin u selu Vranić je zapravo osveta za ubijenih dvanaest četničkih ranjenika, koje su meštani tog sela, dan pre četničkog zločina, u svojim kućama poklali. Broj stradalih meštana sela Vranić je daleko manji i iznosi 38, a među ubijenima nije bilo nikakve dece ili žena, već su to bili odrasli muškarci iz kuća u kojima su pobijeni četnički ranjenici (što se može zaključiti uvidom u crkvene knjige). Svakako je odgovorne čekala optužnica, međutim intezivne borbe i akcije su odgodile proces do povoljnijeg momenta.

Antifa autor, smatrajući Srebrenicu i Račak kao nastavljače Vranića samo pokazuje svoju stvarnu nameru, nastaviti da se Srbi optužuju iznova i iznova kao jedini krivci, kao glavni negativci, što i ne čudi jer šta se drugo moglo i očekivati od nastavljača komunističke utopije.

Nazivati jednog srpskog mitropolita „popom Joanikijem“ a mitropoliju „filijalom“ Srpske pravoslavne crkve, ni ne čudi, s obzirom da su ideološki i politički uzori antifa autora svojevremeno mitropolita Joanikija Lipovca ubili negde u okolini Aranđelovca i bacili u neznane jame i jendeke, odakle bačeni i dalje čekaju na pravdu i istinu.

Baš iz jednog takvog jendeka i jarka mitropolit Joanikije Lipovac je uvršten međ svetitelje koji veru svoju posvedočiše životom i stradanjem. Ako to nije bio ideološki i politički okršaj sa verskim velikodostojnikom, onda ne znamo šta jeste. Pritom je uz mitropolita stradao i profesor teologije Vukomanović, rođeni brat komunističkog prvaka Tempa – Vukomanovića koji ni brata nije spasao političkog i ideološkog revanšizma.

Primetno je da u antifa autor u pomenutom tekstu, u jeku najnovijih podela u Srbiji na ove i one, želi režim povezati sa četnicima, sudsku odluku o Draži kao iznuđenu, a kao takvu je povezati sa brljotinama režima (naplatna rampa, pad nastrešnice, nesreće u namenskoj industriji itd), međutim ne shvata da nije dovoljno da neko sluša hitove Baje Malog Knindže i u kafanama lumpuje uz četničke melodije, ili da stavi šajkaču sa kokardom na glavu, da bi se smatrao četnikom.

Četništvo podrazumeva domaćinsko, viteško, ponašanje i držanje, poštujući veru i običaje, poštujući i ne želeći tuđe ali obožavajući i čuvajući svoje.

Marketing služba Ravnogorskog pokreta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.