Civilna zaštita na lokalnom nivou – „SRK PO SRK…”

Dakle, DRR je u mom svetu proces promene svesti koji dovodi do toga da se potreba ulaganja ljudskih resursa i sredstava u preventivne mere penje na listi prioriteta jedne društvene zajednice, sa ciljem da pojedinac bude sigurniji a društvo otpornije na posledice nastale usled elementarnih nepogoda. Iz ove definicije, odmah se može videti da 2014. godine DRR u Srbiji ne postoji kao pojam. Čak i ukoliko se neko ne složi u potpunosti sa ovom definicijom, neoboriva je činjenica da je od početka 90tih godina pa sve do 2014. malo ko mislio na otpornost čitavog društva na elementarne nepogode a jos manje na sigurnost pojedinca. Nakon katastrofalnih poplava koje su 2014. godine zadesile veliki deo Srbije, javnost je bila okrenuta ka oštećenima i nastradalima. Takve katastrofe zbližavaju komšije, poznanike, prijatelje, zbližavaju sve ljude dobre volje, neko se tu i okoristi ali bože moj niko nije savršen. Država se odmah našla svojim građanima, obnovila kuće, čak i one nelegalno izgrađene i svi srećni. To je bio naš prvi SRK ka DRR-u. Nakon njega, shvatili smo da se sa prirodom ne možemo tako lako izboriti a da se prethodno za tu borbu nismo spremili. Štete su bile ogromne, osiromašena država je još više osiromašila, još je manje sredstava za prevenciju ali ovoga puta znamo da smo ranjivi ili kako bi se reklo, postali smo svesni svoje nesvesti. Tokom 2015. i 2016. bilo je još nekoliko lokalnih katastrofa izazvanih poplavama. Sektor za vanredne situacije MUP-a Srbije, zadužen za reagovanje u vanrednim situacijama, takođe sa manjkom sredstava i dalje hrabro izlazi na kraj sa katastrofama.

2018. je godina, a u Srbiji i nakon 4 godine od kada smo osvestili svoju nesvest, mi i dalje pored manjka preventivnih mera, propise u ovoj kao i u drugim oblastima i dalje ne prilagođavamo promenama u prirodi i okruženju već trenutnim političkim i drugim interesima ali i socijalnim potrebama društva. Uporno se bavimo formom a ne suštinom. A suština je dagrađani Srbije pune budžet koji nije nečija kasica prasica bez ključa i katanca već fond iz koga se plaćaju razne javne usluge, u ovom slučaju naknada za usluguda građani budu sigurniji i društvo otpornije. Dakle, otpornost naših gradova i opština na elementarne nepogode se suštinski nije promenila i neće se promeniti sve dok se našim propisima jasno i precizno ne utvrdi lična odgovornost pojedinca u sistemu odlučivanja na svim nivoima. Politička i/ili grupna odgovornost, su odavno prevaziđene i karakteristične za drustva u večitoj tranziciji. Nakon tog prvog koraka utvrđivanja odgovornosti i predvidjene kazne za odgovornog, potrebno je napraviti drugi korak, karakterističan za demokratije u adolescenciji a to je da se odgovorni zaista i procesuiraju. Treći korak je karakterističan za demokratije u razvijenom dobu što zahteva viši nivo svesti i pojedinca i čitavog društva, sposobnog da sebe vidi realno ali i gde želi da to društvo bude u narednih 5, 10 ili 20 godina.

Nekada smo kao deo bivše države imali jedan od najboljih sistema zaštite i spasavanja za svoje vreme, znali smo njime da upravljamo i što je najvažnije, znalo se šta je prevencija i čemu ona služi. Na žalost, bez ulaganja par decenija unazad sve propadne i jedino što ostaje je samo kolektivno sećanje koje sve više bledi. No, sada je krajnje vreme da se uozbiljimo i urazumimo i shvatimo da se klimatske promene dešavaju i one će svakako uticati na bezbedan život građana, prvo u vidu posledica od elementarnih nepogoda nastalih od klimatskih promena a kako smo do sada zaključili, bez ulaganja u prevenciju posledice će biti veće. Sa druge strane, sve veće migracije ka Evropi su neminovne i to ne samo zbog ratova, već jednako ako ne i više zbog promena klime. U tom smislu, civilna zaštita na lokalnom nivou je mogućnost koju lokalne samouprave treba da prigrle i da svim snagama zadrže u svom naručju. To je put ka pravom DRR-u, to je SRK u ustima civilnog društva jer civilna zaštita nije ni policija ni vojska nego smo to svi mi, gradjani Srbije. Sada je situacija sa civilnom zaštitom na lokalnom nivou realno dobra samo na papiru, uz čast nekim izuzecima kao što su gradovi i opštine sliva Zapadna Morava (Kraljevo, Čačak, Kruševac, Novi Pazar….).Međutim ni ovde ne postoji sistemsko rešenje već samo dobra volja grupe ljudi i dobrovoljaca koji vole svoju lokalnu zajednicu.Pored toga što veliki broj lokalnih samouprava nema ljudske kapacitete za obavljanje nekih svojih osnovnih funkcija, još veći broj za to nema ni sredstva.

Da bi naše sadašnje mlađe ali pre svega buduće generacije bile spremne kao one starije nekada, nije dovoljno samo prepoznati značaj DRR-a već je neophodno odmah započeti ozbiljnu borbu za otporniju zajednicu, za početak uvođenjem civilne zaštite i zaštite društva u naš obrazovni sistem, ma kako god to imenovali modernim jezikom. Naš zajednički cilj ne bi smeo da bude građenje romansirane slike jednog uređenog društva, već njegovo stvaranje na osnovama vizije onoga što realno možemo i želimo da budemo, ali imajući pritom u vidu gde se zaista trenutno nalazimo. SRK po SRK.

Autor je menadžer Savetodavnog centra SKGO za poslove  civilne zaštite na lokalnom nivou

*Stavovi izrečeni u tekstu su stavovi autora, a ne nužno organizacije iz koje dolazi