Da li ste za to da država primenjuje zakone?

U stvarnosti dakle izostaje primena zakona, i to je očigledno. Da li se to pravda navodnim uticajem politike na pravosuđe, ne postoji saglasnost u potpunosti. Pravosuđe je uglavnom osumnjičeno bez osnova, mada sporadični incidenti postoje, ali postoje u svakom segmentu društva pa je problem sasvim druge prirode. Prvi je u činjenici da tranzicija u Srbiji traje trideset godina, bez naznaka da li će se okončati, a drugi u strogoj centralizaciji državne uprave. To su politička pitanja.

Istovremeno, građanima nisu u potpunosti poznata njihova prava niti poznaju zakone, niti poznaju pravila postupka. Ponekad to ne znaju ni sami državni organi. Javnost na suđenjima jeste dozvoljena ali nije prisutna, dok sudije-porotnici ne vrše funkcije, mada su predviđeni. Već ta dva elementa dovoljna su za unapređenje kvaliteta parnice i sprovođenje osnovnih načela sudskog postupka. Bitan deo jeste rad na osposobljavanju tzv. „mirovnog sudije“, što može znatno rasteretiti rad sudova.

Stoga je upitno da li su i koliko pravnom sistemu potrebne vanredne mere.

Međutim, prevladava opšti stav „da se politika meša u rad sudskih organa.“

O tome postoji i istorijski zapis: „Suradnja između političkih faktora i sudova ne smije više da bude takva, da se sudovima sugeriraju presude.“ (J.B.Tito u razgovoru sa predsednicima vrhovnih sudova SFRJ, 6.12.1966)

Ali to je davno prošlo vreme, ili bi trebalo da bude. Ako je izvršnoj vlasti poznato da li je pravosudna vlast pod uticajem političkih stranaka ili drugim nedozvoljenim uticajem, na primer, svojim sopstvenim, to znači da su identifikovani i faktori koji vrše uticaj kao i organi podložni uticaju, ali i konkretni predmeti zaglavljeni u mehanizmu pravosuđa.

Dobro je ako je ovo zaključila aktuelna vlast, a nije dobro ako je to primedba konkretno neke inostrane „Venecijanske komisije“, pa bismo u proces reforme pravosuđa na neki način ušli pod prinudom i pod nadzorom. Što je prilika da razmislimo da li reformu jedne grane vlasti možemo da sprovedemo samostalno.

Nije stoga pitanje da li je pravosuđe pod nedozvoljenim uticajem već zašto, ako jeste. I ako je pravosuđe u celini, a nije, treba ga odmah raspustiti, a sudije i tužioce udaljiti. Što zahteva kompletnu reformu politickog sistema koja u krajnjem vraća na početak, a to je primena zakona.

Poznat je primer kompanije „Vršački vinogradi AD u restrukturiranju“. Reč je o prijavi konkretizovane osnovane sumnje da li je prouzrokovan lažni stečaj, nameštena privatizacija, bagatelna prodaja, organizovana utaja i pronevera 11 miliona evra u novcu te uzurpirano državno zemljište ili ono bez naslednika, pa dalje lažno legalizovano sa ciljem podizanja kredita i subvencija.

Predmet nije ni ušao u postupak, deset godina rešavan je sukob nadležnosti ili se čekalo formiranje posebnih tužilaštava. Utom su dela nedavno i zastarela.

Ako bismo u odnosu prema prijavljenim licima procenjivali da li se ovde politika umešala u rad pravosuđa, odgovor bi bio pozitivan. Ali samo delimično, zato što predmet nije ušao u rad.

Gde je i kako zaustavljen, pre ulaska u pravosuđe, država može da utvrdi samostalno, bez pravosudnih organa, i bez reformi tužilaštva, ukoliko ima interes. Ukoliko nema, trebalo bi da obrazloži zašto nema. Ali ne političkim odgovorom. ?

Autor je bivši član UO „Vršačkih vinograda AD u restrukturiranju“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.