Da li su svi predsednici zapravo glumci? 1Foto: FoNet/ Ognjen Stevanović

Onaj pravi, stvarni predsednik, negde je postojao – možda je bio bolestan ili kidnapovan ili čak ubijen – ali je, u međuvremenu, neko morao da igra njegovu ulogu. Neko je, zbog nužnosti, morao da popunjava predsednikovo mesto i glumi predsednika.

Čitav svet je scena i drugi svetovi ne postoje. Kao što je to govorio Šekspir, na toj sceni mi uvek i samo glumimo. „Glumeći predsednik“ je čuvena dosetka koju je na račun Ronalda Regana napravio poznati publicist i dramski pisac Gor Vidal. Time je podrazumevao da se nešto desilo pravom predsedniku i da Regan privremeno zauzima njegovo mesto.

Ukoliko ste glumac kao Regan, bolje ćete biti pripremljeni za „glumećeg predsednika“. A ko zna – možda u tome glumačko iskustvo ne bi bilo korisno?

Moguće je da bi vas navelo da preterujete u glumi i da tako budete previše izveštačeni ili suviše glumački uverljivi. Tako biste postali sumnjivi.

Moglo bi se dogoditi da se zanesete i počnete da se ponašate kao da ste rođeni za tu ulogu ili da osetite kako je ona stvorena baš za vas, i to isto onako kao što oseća uzurpator ili glumačka alternacija koja je imala sreću da najzad dobije dugo očekivanu rolu.

Napomena Gora Vidala o Ronaldu Reganu navodi nas na ideju po kojoj je predsednik – uvek glumeći predsednik. Glumeći predsednik je preuzeo ulogu i naziv najmoćnije ličnosti u jednoj društvenoj zajednici, a da, pritom, nije rođen kao nasledni monarh.

Nijedan glumac ne može da bude veći Kralj Lir od drugog glumca koji igra istu ulogu. On je u stanju da napravi manje ili više uverljivu predstavu Kralja Lira. Na isti način, nijedan predsednik nije više ili manje predsednik od drugog.

Mi možemo da uporedimo njegovu predstavu sa predstavom nekog drugog predsednika, kao i sa željenom predstavom predsednika, čak i ako ne želimo da razmišljamo o predsednicima kao o izvođačima, na primer u šou-biznisu.

Ne postoje originali ili pramodeli za Kralja Lira, predsednika neke države ili lude osobe. Glumljenje Lirovog ludila znači igranje ličnosti koja na pozornici postaje vremenom sve neprozirnija prema sebi. Lek za takvu osobu ne postoji, predstoji katastrofa koja nas onespokojava, ali koju jasno vidimo.

Međutim, mi ne nazivamo ludim sve ljude čije je osećanje bivstva, kako bi rekao Žan Žak Ruso, upadljivo. Pitanje je: šta nas navodi na zaključak da mislimo da je neko lud? Šta to nije u redu sa nastupom određene osobe zbog čega mi pomislimo na reč „lud“? Ne „surov“, „bučan“, „nasilan“, „nastran“, „bizaran“, „dominantan“, već „lud“? Ko su ti ljudi i u poređenju sa čime su ludi?

Retko znamo šta je to u ludilu što nas uznemirava, ali sa sigurnošću znamo da glumljenje ludila na sceni radi za nas, uz obavezu da prethodno pomno razmislimo o ovoj delikatnoj vezi između stvarnog i glumljenog ludila.

Kada još jedan „izvođač glumačkih radova“ preuzima ulogu predsednika države, kao što je to ovih dana slučaj sa Ukrajinom, možemo samo da pretpostavimo kakvu će korist „glumljenje predsednika“ doneti za građane te zemlje. Budući da je reč o glumcu – komičaru, očekujemo da će uneti i neke veselije tonove u ulogu „glumećeg predsednika“.