Da li sud može da odbije zahtev za izručenje pozivanjem na zaštitu ljudskih prava? 1Foto: Freepik

Poslednjih dana digla se velika prašina oko izručenja kurdskog aktiviste Turskoj, zatrpavajući svojevremenu hajku povodom slučajeva DŽevdeta Alaza, Nadin Čapan kao i jedanaestorice srpskih državljana koji su nedavno izručeni SAD.

Protivnici izručenja u javnosti su potezali isti argument – opasnost da ovim licima preti opasnost od torture, surovog i nečovečnog postupanja i kažnjavanja u državi koja traži njihovo izručenje. U vezi sa tim, nameću se dva pitanja.

Prvo, da li sud može odbiti zahtev za izručenje pozivanjem na zaštitu ljudskih prava, konkretno opasnost da traženom licu u državi koja traži izručenje (državi molilji) preti opasnost od torture? A sledstveno tome pravni laici i loši pravnici mogu postaviti i pitanje da li bi kod nas tortura bila dozvoljena da nije zabranjena zakonom, odnosno mora li se sudija držati zakona kao “pijan plota“?

Pravo pojedinca da ne bude izručen stranoj državi nije predviđeno Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava niti bilo kojim drugim instrumentom koji se bavi njihovom zaštitom. Suprotno tome, ekstradicija predstavlja izraz dobrosusedskih odnosa među državama, sprečavajući da izvršioci krivičnih dela prelaskom državne granice pronalaze „sigurnu luku“ od krivičnog gonjenja i kažnjavanja.

Kako ekstradicija po logici stvari podrazumeva odnose dve ili više država (one koja traži izručenje i druge u kojoj se „begunac“ nalazi) ona je primarno regulisana međunarodnim ugovorima a subsidijarno domaćim zakonom.

Ugovorom/zakonom taksativno su navedeni razlozi koje sud ispituje kada odlučuje o izručenju, pa tako recimo sud može odbiti izručenje ako je reč o „bagatelnom“ krivičnom delu, za koje je propisana kazna blaža od godinu dana zatvora (primera radi krivično delo uvrede), ako delo u pogledu koga se traži izručenje našim pravom nije predviđeno kao krivično delo (recimo neka arapska država traži izručenje svog državljanina zbog konzumiranja alkohola koji je u arapskom svetu zabranjen), ako je krivično gonjenje zastarelo i t.sl.

Pored toga, prepreku za odlučivanje mogu predstavljati i određeni proceduralni nedostaci kao što je neuredan zahtev, neadekvatan prevod i sl.

Sudovi odlučuju po zakonu i prilikom donošenja odluke moraju uvek da se pozovu na određeni član zakona, jer zamislite samo kakvo bi bezakonje zavladalo kada bi sudovi odlučivali po „pravičnosti“ i opštim principima, što je uvek subjektivan pojam i zavisi od nahođenja postupajućeg sudije. Primera radi, dok bi određeni sudija opravdavao krvnu osvetu, saosećajući sa učiniocem, drugi bi je najoštrije osuđivao, više saosećajući sa žrtvom.

Ili, dok bi određen „liberalni“ sudija imao više razumevanja za konzumiranje alkohola i nedozvoljenih opijata, drugi „zadrti hrišćanski konzervativac“ najoštrije bi osuđivao i kažnjavao takvo ponašanje, a vaša sudbina, kao građanina, zavisila bi od poimanja pravde onog sudije kome, igrom slučaja, zapadne vaš predmet?!

Problem u celoj toj „ekstradicionoj priči“ pravi činjenica da opasnost od nečovečnog postupanja i torture uopšte nije predviđena kao razlog koji sud ocenjuje prilikom odlučivanja o izručenju ni po našem zakonu, ni po Evropskoj konvenciji o ekstradiciji, jer polazi se od toga da demokratska država neće ni zaključivati takve ugovore sa onim državama čiji su građani izloženi torturi.

Svojevrsnim „pravnim natezanjem“ došla bi u obzir direktna primena Konvencije UN o zabrani torture što opet nameće problem procene stranog sudskog poretka. Da je Srbija, primera radi odbila da izruči srpske hakere SAD-u pozivanjem na ovu Konvenciju odnosno na činjenicu da kazna od 60-70 godina zatvora koja im se u SAD može izreći za krivično delo za koje bi, u našem pravu dobili maksimalnih pet godina predstavlja “surovu i nečovečnu kaznu“, izbio bi skandal međunarodnih razmera.

Pojedinac, čije se izručenje traži, ima na raspolaganju još jednu mogućnost – da se obrati ESLJP pozivanjem na kršenje člana 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima. U dosadašnjoj praksi, Sud u Strazburu je usvajao ovakve predstavke kada se radilo o izručenju državama u kojima je, po izveštajima UN i drugih međunarodnih i nevladinih organizacija široko prisutna problematika kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao što su Uzbekistan, Kirgistan, Kazahstan i sl.

Vratimo se pitanju da li to znači da, „u slučaju da zakon ne propisuje da je dokaz pribavljen mučenjem nezakonit dokaz, da bi mučenje bilo u redu“. Nakon ovako postavljenog pitanja (ne)pravnik bi pomislio da se ne treba držati zakona kao „pijan plota“ i zdravorazumski bi došao do zaključka da tako nešto ne bi bilo „u redu“, zaboravljajući jednu bitnu činjenicu.

Tortura je sama po sebi propisana kao krivično delo članom 137 KZ Republike Srbije a dokaz pribavljen izvršenjem krivičnog dela nikada ne može biti zakonit dokaz.

No, da ne bi mešali “babe i žabe“, ne zaboravimo da se naš Ustav i naši zakoni primenjuje na našoj teritoriji, a ne mogu se primenjivati na teritoriji strane države, kao što se ni naš državljanin pred našim sudovima ne može pozvati na V amandman američkog Ustava koji mu garantuje pravo na porotno suđenje. U “idealnom“ globalozovanom svetu bez granica i suverenih država, tako nešto bi i bilo moguće, a dok se taj “ideal“ ne ostvari, moramo se držati “lokalnih“, neki bi rekli i “zastarelih“ zakonskih rešenja i, ako su loša, težiti njihovoj izmeni, a ne zahtevati od sudija da odlučuju mimo zakona, po “opštim principima“ i sopstvenom nahođenju.

Autorka je vanredna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.