Daljinski upravljač za rukovanje zlom

Već sledećeg trenutka krvoločni gazdin ker, sav zapenušan skakao bi na odabranu žrtvu, ili bi se latio skupštinskog mikrofona i režeći izgovarao jednu od rečenica posle kojih bi u nekom normalnom društvu zauvek napuštao politiku, a kamoli posle ovih sramotnih pretnji koje su nažalost i realizovane:

„Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana! Kad-tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži iznete o meni!“

A onda je Šešelj otišao u Hag da bi se suočio sa posledicama svog činjenja i govora mržnje, baterije na daljinskom su se ispraznile, a vlasti se dokopao Aleksandar Vučić. Poput nevoljenog i neiživljenog deteta koje je odvajkada žarko želelo ono što su u rukama imali Milošević i Šešelj, dokopao se vlasti. Tačnije igračke za kojom je decenijama žudeo. U Rusiji, Americi i Kini, danom imenovanja na mesto predsednika države, izabrana ličnost dobija i koferčić sa daljinskim upravljačem za ispaljivanje nuklearnih raketa.

U banana državama predsednik dobija Vulina na daljinsko ispaljivanje, a u državama koje su kora od banane, na koju su se nekada politički oponenti tako nespretno okliznuli više puta uzgred natrčavajući na pesnice Vojislava Šešelja i njegovih telohranitelja, predsednik države dobija daljinski upravljač za rukovanje Šešeljom. I nekoliko pari rezervnih baterija, koje se još uvek pune korišćenjem zarđale kašike i pljuvačnih žlezda a ne struje. Vojislav Šešelj kao osuđeni ratni zločinac i dalje radi i govori ono za čim danas i te kako žudi i što bi najradije radio i govorio za sada neosuđivani Aleksandar Vučić. Ali zato je tu daljinski upravljač sa uputstvom za upotrebu Šešelja koji predsednik Srpske napredne stranke ne ispušta iz ruku.

U poslednjih par dana od strane osuđenog ratnog zločinca, Vojislava Šešelja, jezive pretnje upućene su Aleksandri Jerkov i Milojku Pantiću. Potom je repertoar pretnji dopunjen još skandaloznijim uvredama i još monstruoznijim porukama koje su odavno prevazišle govor mržnje. Kao da je sve ovo bilo malo Vojislavu Šešelju, repertoarom pretnji i uvreda obrušio se i na novinare i urednike Blica. Da nije reč o sporadičnom slučaju, već o ustaljenom ponašanju ostrvljenih vlastodržaca koji kao i svi diktatori vladaju uz pomoć nasilja i zastrašivanja, uverili smo se pre neki dan neposredno pre suđenja Milutinu Jeličiću, doskorašnjem predsedniku opštine Brus, zbog seksualnog uznemiravanja Marije Lukić. Ispred sudnice Jutkine napredne pristalice prisutnim novinarima delile su fotografije obnažene nepoznate ženske osobe tvrdeći da je to Marija.

A onda je suđenje odloženo zbog nedolaska advokata. Baš kao i suđenje Dragoljubu Simonoviću iz Grocke, takođe bivšem predsedniku opštine iz redova Srpske napredne stranke, koji je zbog podstrekavanja na paljenje kuće novinara Milana Jovanovića posle pritisaka javnosti konačno uhapšen i optužen, provevši neko vreme i u pritvoru. Čim je pušten iz pritvora, postao je nedostupan pravosudnim organima, pa se nije ni pojavio na početku suđenja. U normalnim državama bio bi ekspresno i vraćen u pritvor, gde mu je i mesto i gde niko ne bi imao problem da mu uz doručak uruči i poziv za suđenje. Uz to, pomenuti funkcioner Srpske napredne stranke nije ni optužen za pokušaj ubistva novinara Jovanovića, već samo za podstrekavanje tri osobe da zapale kuću čoveka koji se Simi zamerio pisanjem o naprednim mahinacijama u opštini Grocka.

Kao šlag na naprednu tortu kojom se nezadovoljni građani pozivaju na opozicioni miting Saveza za Srbiju 13. aprila u Beogradu, Apelacioni sud u Novom Sadu pravosnažno je posle 12 godina krivičnog postupka odbio optužnicu protiv vođe zabranjene organizacije Nacionalni stroj Gorana Davidovića zvanog Firer i Nedeljka Pešića zbog izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti na antifašističkom skupu u Domu Vojske u Novom Sadu 2007. godine.

Da li ste čuli ikoga iz Srpske napredne stranke da je osudio ove događaje. Da li se oglasila neka od naprednih vedeta koja je blateći opoziciju bljesnula meteorskim sjajem, ne primećujući da je brzo izgorela i da se sa čitavim jatom pretvorila u naprsli kamen koji će uskoro raspasti u paramparčad kad udari u ledinu.

Tempo kojim se ovi događaji nižu kao na filmskoj traci, preklapajući jedan drugi, jasno nam ukazuju da su svi gazdini kerovi pušteni sa povoca, baš kao što su to objavili na skandaloznoj naslovnici Ilustrovane Politike satanizujući nezavisne novinare. Govor mržnje, vokabular hajke, začinjen najprizemnijim uvredama na kojima bi autorima pozavideli i jurišnici u nacističkoj Nemačkoj, prekrio je javnu i medijsku scenu u Srbiji. Ne samo daljinski upravljač, već i generator koji pokreće nasilje u rukama je Aleksandra Vučića. To što ih ne ispušta iz ruku, grčevito se držeći za ovaj arsenala iz vremena devedesetih kada je bio ministar informisanja, govori da je ozbiljno poljuljan. I da je našao opasan oslonac.

Jer sve više podseća na igrača na žici koji balansira držeći se za vazduh. A u vazduhu se oseća dah slobode. I nema tih pljuvačnih žlezda koje će svojim produktima nadjačati snagu proleća u Srbiji.

Makar pljuvačka bila i Pink boje.

Autor je član Demokratske stranke