Danas je Vučić sam

Prošao je medeni mesec, vatre početne narodne zaljubljenosti odavno su ugasle i niko više SNS ne smatra strankom koja nudi rešenja za akutne društvene probleme.

Potrošen je kredit kod lakoverne publike koja je u Vučiću videla spoj Eliota Nea i Roberta Kenedija, prestale su da deluju horor priče u žutim baba-rogama koje su opljačkale i razorile Srbiju.

Svaka ideologija počne nepovratno da propada onda kada se pretvori u sopstvenu suprotnost.

Komunisti su propagirali besklasno društvo, punu zaposlenost i nacionalnu ravnopravnost.

Iza sebe su ostavili novu klasu crvene buržoazije, generalne štrajkove koji su prerasli u plišane revolucije i etničke sukobe na ruševinama socijalističkih federacija oivičenih veštačkim granicama.

Nacionalisti su dizali narodnu zastavu visoko, uzvikujući šuplje fraze o pravu i pravdi, romantizirajući prošlost, fantazirajući budućnost u kojoj su po sopstvenom nahođenju prekrajali granice, narode i čitav svet.

Taj nacionalistički san završio se kao heroinski trip, pa nije ni čudo što njihovi lideri u starosti liče na loše rehabilitovane opijatne zavisnike.

Zastava koju su podigli završila je u blatu, pravdu koju su isterivali naplatili su masovnim grobnicama, a njihov najveći poraz je taj što su postali slični onima protiv kojih su se borili.

Neoliberalizam nudio je nebo kao granicu, razjarenog bika kao simbol te neograničenosti, globalizovani svet kao eldorado i sadašnjost kao kraj istorije.

Tradicionalna religija postala je predmet podsmeha, dok je ljudskopravaška dogma zauzimala njeno mesto, politička korektnost podseća na metodologiju staljinističkih egzekutora, a socijalna nejednakost dovela je planetu u predrevolucionarno stanje.

Kraj istorije? Bliži smo kraju budućnosti.

Vučićev režim je na svom logičnom završetku. On je propustio šansu, promašio tajming i napravio grešku u koracima.

Ekonomska stabilizacija i razvlašćivanje preambicioznih Rišelje-tajkuna vinuo ga je u državničke visine i rezervisao mu je mesto za stolom velikih igrača sa solidnim brojem plavih čipova ispred sebe.

Briselski sporazum je bio i ostaje jedina Vučićeva spoljnopolitička menica pomoću koje diže i nemilice troši kredite kod velikih sila.

Ali i ta hartija ima svoj rok trajanja i protokom vremena gubi svoju vrednost.

Na Zapadu on je i dalje „kooperativni“ Srbin, jedini ko može da isporuči ono što obeća.

Ko bi mu bio alternativa?

Demokratska opozicija se pokazala nesposobnom da obezbedi nacionalni konsenzus oko bolnih, ali nužnih kompromisa.

Njen najveći domet bili su pregovori na tehničkom nivou, ali uz destruktivnu opoziciju i balvan revoluciju na severu Kosova.

I prosečnom diplomati je jasno da petooktobarci nemaju potencijal da bilo kakav sporazum potpišu, kodifikuju i implementiraju na terenu.

Profesionalne patriote već su obukle svoj halloween kostim u kojem organizuju opela za izdajnike, skladište baklje za neupaljene ambasade i crtaju nove mape za svepravoslavnu-nuklearnu uniju sa vojnim bazama na srpskim planinama.

Ali, nema tog ideala koji instant-rodoljubi ne bi prodali za par multimilionskih ugovora u državnim projektima ili za udobna mesta u fiktivnim odborima javnih preduzeća. Oni ni u jednoj varijanti nisu opcija za preuzimanje vlasti u Srbiji.

Na Istoku on je srpski državnik odlikovan najvišim ruskim počastima, Putinov intimus, balkanska varijanta beloruskog pobratima.

Odugovlačenje, balansiranje, manevrisanje je taktika koja Srbiju stavlja u poziciju releja ruskih interesa, a Kosovo kao poligon za pokazivanje evropske nesposobnosti i američke prenapregnutosti.

Za njih će „sveta srpska zemlja“ imati onoliku upotrebnu vrednost koliko je vašingtonska administracija spremna za kompenzirajuće ustupke u postsovjetskom basenu.

Briselski sporazum je poslednji trzaj srpske diplomatije koji je imao kohezivne efekte kako na spoljašnjem, tako i na unutrašnjem planu.

Zaboravlja se, slučajno ili namerno, da su demokrate, i to pod Đilasom (sic!), zajedno sa naprednjacima svesrdno i javno podržale taj dokument. Možemo li danas zamisliti takvo saglasje u bilo čemu ova dva nepomirljiva tabora?

Sada to ni tehnički nije moguće, jer se opozicija samoprognala iz parlamenta.

To je epilog Vučićevog unutrašnjeg dijaloga. Ostao je sam, bez ijednog saveznika na političkoj sceni Srbije. Još gore. Ostao je bez opozicije, bez institucionalnog korektiva. A ono što mu se desilo na domaćoj, preslikaće se i na međunarodnu scenu.

Sa kim misli da krene u odlučujuću rundu pregovora sa Prištinom. Sa Šapićem? Sa monarhistima?

Kada je Milošević donosio potpisani Dejtonski sporazum u Beograd, već su ga na legendarnom kanabetu čekali svi opozicioni lideri (osim zaključanog Šešelja).

Kada je usvajao rezoluciju 1244, imao je SPO kao koalicionog partnera i kralja trgova kao drugog čoveka savezne vlade. Sve dosovske deklaracije i rezolucije o Kosmetu usvojene su uz radikalski, makar i prećutni blagoslov.

Danas je Vučić sam. Usamljeni kralj na svetskoj šahovskoj figuri, bez piona ili bilo koje figure sa kojom bi odigrao poslednji gambit. U takvoj konstalaciji snaga pat-pozicija nije moguća. Remi bi bio neočekivani poklon, ali je brzopotezni mat sve izvesniji.

Autor je lekar, član GO DS