Deset godina SNSrbije 1

Sledeće godine proslavljamo deset godina otkako se rodila SNSrbija.

Još od Miloševića naša državica lebdi u nacionalističkoj rupi, koja je postala utočište za svakojake protuve i hulje. Danas, svi oni zajedno, kao grabuljom da su sakupljani 30 godina unazad, pod jednim barjakom Srpske napredne stranke, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, vredno rade na tome da ova zemlja više nikada ne oseti da će ovde ikada biti bolje.

Ljudi su dovedeni do ivice nervnog rastrojstva, budući da je kriza sa koronom u potpunosti razgolitila šizofreniju našeg društva, koje je urađeno antivakserskim tabletama i štrokavim prahom raznoraznih teorija zavere.

Kroz samo godinu dana ove epidemije, deo građana Srbije – ona tvrdokornija struja koja želi mračniju Srbiju od Vučićeve – uspešno se pretvorio u izobličena čudovišta koja igraju kolo oko spomenika Stefanu Nemanji. Dok nadomak njih ljudi u bolničkim krevetima, sa cevima u grkljanu, sedatirani u potpunosti, zajedno sa lekarima koji padaju s nogu od umora, pokušavaju da nateraju svoja pluća da dišu samostalno.

S druge strane, ljudi ovde lome mozak kako će da prežive mesec, strahuju od opskurnih izvršitelja, strujosekača, zastrašivača, uterivača kredita i hladnokrvnih kamataša, a za to vreme im se na RTS-u servira „Dara iz Jasenovca“, koja služi čisto da im usmeri nezadovoljstvo i bes prema susednim zemljama.

Tu je i 212 dežurnih intelektualaca koji su brže-bolje se uplašili za zdravlje tradicionalne porodice, da je slučajno ne ugrozi najavljeni Zakon o istopolnim zajednicama. Mada, nismo baš videli gde su svi oni da izraze barem zabrinutost kada muškarac sa pozicije moći siluje devojku.

Zašto ovo pišem? Pa, fali samo još neka nova „Knjiga o Milutinu“ i Draškovićev „Nož“, te da SANU izda Memorandum, pa da ovo sve liči na jedne (ne)vesele osamdesete.

Da se razumemo, trideset i kusur godina kroz ovu zemlju duva ciklon anticivilizacijskih promena, a za samo manje od deceniju naprednjačke vlasti, SNSrbija je postala sigurno gnijezdo ratnih zločinaca, gangstera i tajkuna. Iza Vučićevog ružičastog prikaza stvarnosti putem propagandne mašinerije zapravo se krije moralna razvalina u kojoj leži gomila ljudi koja je nastradala zbog njegove strahovlade.

Naime, Vučićeva Srbijatrija počinje da izgleda kao leš koji je u svojoj poslednjoj fazi raspada. Ova zemlja je nakrivo izrastala nad zločinima Miloševićeve države. Od koncentracionih logora širom Bosne i Hercegovine i Srbije za nesrpsko stanovništvo, preko genocida u Srebrenici, do hladnjača koje su prevozile širom države mrtve Albance sa Kosova, i sakrivala ih od očiju sveta – upravo sve to danas nam se vraća, jer se sa time nismo suočili.

Ništa se o tome danas ne priča, osim u nekim minornim i marginalnim krugovima. Naprednjački mejnstrim jeste da su svi protiv Srbije, da ćemo da im vratimo kad-tad, da sve ovo što nam se i sada dešava jeste krivica nekoga drugog, i da svi oni koji nisu na nacionalnoj liniji su u stvari izdajnici i plaćenici.

Ne, nema više Miloševića i ostalih satrapa, ali njegov duh smrti je življi nego ikada. Okultni obožavaoci i nastavljači velikosrpske ideje radosno kliču u svojim pećinama i jazbinama. Svi šenluče i čekaju ponovni dolazak novog srpskog ujedinitelja, koji će da okupi rasuti narod, i pokrene još jedan, možda i poslednji talas oslobađanja srpskih zemalja.

Jer ovo društvo se nikada nije odreklo tog krvavog nasleđa iz devedesetih godina, drevno zlo je preživelo i nastavilo da se provlači između svih nas, dok su avetinje i bauci, iz tog vremena, gladniji nego ikada.

Autor je novinar

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

4 reagovanja na “Deset godina SNSrbije”

  1. Kao i uvek, Nikola piše odlične tekstove, ali ovaj je posebno odličan, pogađa pravo u srž problema. Istina je veoma bolna.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.