Ambasador Srbije u penziji analizira: Digitalni evro ili geopolitika u vašem džepu

Da bismo razumeli zašto države danas ubrzano grade sopstveno digitalno finansijsko oružje, moramo ogoliti putanju kojom je novac evoluirao – I usput izgubio deo svog državnog identiteta.

Od državnog novca do privatnog duga

Papirna novčanica u vašem džepu možda deluje običnije od aplikacije na telefonu, ali iza nje stoji nešto što nijedna privatna firma ne može da ponudi – garancija države. Za nju odgovara centralna banka, a njena vrednost traje dok god postoji država koja ju je izdala. Međutim, onog trenutka kada taj isti novac, radi bezbednosti i praktičnosti, deponujete na račun komercijalne banke, dešava se suštinski preokret.

Najjednostavnije rečeno: vi ste svoj sigurni državni novac dali privatnoj instituciji, a zauzvrat ste dobili potvrdu da vam ta banka duguje isti iznos. Zamislite da ste svoju rođenu kuću prepisali komšiji privatniku, pa od njega iznajmili sobu i postali podstanar u sopstvenoj kući. To više nije državni novac, nego privatan. Dok je sve u redu, problem ne postoji. Ali ako vlasnik zapadne u ozbiljne finansijske probleme, vi više niste gospodar svoje imovine, već poverilac koji čeka da mu dug bude vraćen.

Upravo tako funkcionišu bankarski depoziti. Ukoliko komercijalna banka propadne, vaša bezbednost je limitirana zakonskim okvirima. U Srbiji Agencija za osiguranje depozita garantuje povraćaj do 50.000 evra po deponentu, dok sve preko tog limita nestaje u stečajnoj masi. Plastična kartica, a danas I pametni telefon, nastali su samo kao tehnološki ključevi za trošenje tog nevidljivog, privatnog novca koji je zaključan kod bankara. No, ključna zamka ne leži u banci koja novac čuva, već u infrastrukturi preko koje se on prenosi.

Američki semafor na globalnom auto-putu

Komercijalne banke su samo magacini novca, ali digitalne auto-puteve i komunikacione mreže u najvećoj meri kontrolišu dve privatne američke korporacije – Visa i Mastercard.

Infrastruktura funkcioniše bez obzira na geografsku udaljenost kupca i prodavca. Kada na kasi prislonite karticu terminalu, poruka ne ostaje u vašoj banci na uglu ulice. Ona ulazi u globalnu mrežu za obradu plaćanja koja vodi pravo u kompjuterske centre u Sjedinjenim Američkim Državama. Dok čekate kratki zvučni signal na kasi, kroz mrežu proleti čitav niz provera: tamošnji sistem verifikuje karticu, šalje upit nazad u vašu matičnu banku da proveri stanje na računu, prima potvrdu, i tek nakon što centrala u Americi udari svoj digitalni pečat, transakcija biva odobrena. Sve to traje kraće nego što trepnete. Za prosečnog kupca to je samo kratko „bip“, ali za sistem to je međunarodna komunikacija koja u nekoliko sekundi povezuje više institucija nego što je nekada povezivala jedna manja država.

Implikacije ovog sistema su duboko političke. Ako vlasnik auto-puta odluči da ugasi semafor – kao što se dogodilo Rusiji nakon uvođenja sankcija – ekonomski život jedne zemlje biva trenutno paralisan. Građani Srbije su poslednjih godina ovaj geopolitički mehanizam osetili direktno po sopstvenom džepu: zbog američkih sankcija Naftnoj industriji Srbije, uslovljenih većinskim ruskim vlasništvom Gasproma, na NIS-ovim i Gazpromovim pumpama onemogućeno je plaćanje Visa i Mastercard karticama. Unutrašnji platni promet na domaćem tlu tako je u trenutku ogoljen kao talac infrastrukture čije se komandne poluge nalaze van Srbije.

Trka u digitalnom naoružanju: putevi koji zaobilaze Vašington

Upravo zbog ove ranjivosti danas svedočimo tektonskom potresu na globalnom finansijskom tržištu: trci za uvođenje državnih digitalnih valuta (CBDC).

Šta je zapravo digitalni evro, digitalni juan ili digitalna rublja? To je pokušaj države da izbaci privatne banke kao posrednike i da vam kaže: „Evo vam ponovo onaj naš, sigurni državni novac iz džepa, ali spakovan u mobilni telefon. Više niste podstanari kod privatnih bankara; vaš novac je ponovo u vašoj državnoj kući, a trošite ga elektronski.”

Kao što danas u džepu možete imati novčanicu od 1.000 dinara koju je izdala Narodna banka Srbije, tako biste sutra mogli da imate njen digitalni ekvivalent u mobilnom telefonu. Cilj je jednostavan – vratiti suvereni, državni novac u digitalnom formatu koji se troši preko telefona, koristeći domaće mreže i algoritme i potpuno zaobilazeći američke privatne sisteme.

Na toj geopolitičkoj mapi države primoravaju građane na nove tehnološke tabore, krećući se različitim brzinama:
Kina (e-CNY): Peking ne eksperimentiše; on diktira tempo. Digitalni juan se koristi u velikom broju kineskih gradova, a država ga postepeno uvodi u svakodnevni promet za stotine miliona građana. Pored unutrašnje kontrole nad tokovima novca i preraspodele profita, dugoročni cilj Kine jeste internacionalizacija e-CNY-ja kako bi se stranim partnerima omogućila direktna trgovina koja potpuno zaobilazi američki dolar i SWIFT sistem.

Rusija i alternativni kanali: Za zemlje pod sankcijama prelazak na suverene digitalne sisteme pitanje je ekonomske otpornosti i opstanka. Rusija ubrzava masovni prelazak na digitalnu rublju u septembru ove godine sa jasnim ciljem integracije sa zemljama BRICS-a. A da sistemi koji zaobilaze tradicionalne zapadne tokove već funkcionišu mimo Vašingtona, najbolje pokazuje primer Hormuškog moreuza. Kada Iran tamo naplaćuje takse za prolaz naftnih tankera, to se ne obavlja džakovima keša na komandnom mostu, već preko digitalnih i kripto-kanala koje Zapad ne može ni da locira, ni da blokira.

Evropski paradoks i pozicija Srbije

Da rasprava o digitalnom suverenitetu nije tek puka teorijska vežba, potvrdilo je i ned svedočenje člana Izvršnog odbora Evropske centralne banke, Pjera Ćipolonea, pred Evropskim parlamentom sredinom aprila 2026. godine. On je tada otvoreno upozorio da Evropa rizikuje gubitak monetarnog suvereniteta jer preko dve trećine elektronskih plaćanja na Starom kontinentu danas kontroliše američki duopol – kompanije Visa i Mastercard.

Evropska unija se danas nalazi u paradoksalnoj poziciji. Iako raspolaže jednom od najvažnijih svetskih valuta, veliki deo elektronskih plaćanja oslanja se na infrastrukturu kompanija van Evrope. Zato se projekat digitalnog evra sve češće predstavlja ne samo kao tehnološki, već i kao geopolitički projekat. Evropska centralna banka deklarativno teži većem monetarnom suverenitetu kako Evropljani ne bi postali digitalna kolonija stranih tehnoloških platformi (poput Apple Pay-a). Međutim, realizacija napreduje sporo, opterećena pokušajima da se istovremeno zadovolje zahtevi država, bankarskog lobija i zaštite privatnosti građana.

Taj zaostatak nije slučajan – on je simptom hronične boljke. Da je čuveni Dragijev izveštaj o konkurentnosti Evrope shvaćen kao operativna strateška smernica, a ne kao još jedan dokument za arhivu, Brisel bi ranije razumeo jednostavnu činjenicu: bez agresivnog i masovnog ulaganja u sopstvene digitalne tehnologije monetarna nezavisnost ostaje samo politička želja.

Koliko je evropska mašinerija spora i opterećena unutrašnjim otporima, najbolje potvrđuje odluka Evropskog parlamenta doneta u Strazburu 9. jula 2026. godine. Usvajanjem pregovaračkog stava formalno je otvorena završna faza pregovora sa vladama država članica, ali su ekonomske i političke karte ogoljene do kraja. Procenjuje se da će prelazak na novu arhitekturu komercijalne banke koštati do šest milijardi evra, zbog čega bankarski lobi neprekidno usporava proces. Istovremeno, snažan pritisak organizacija za zaštitu privatnosti i dela evroposlanika stvorio je drugi bedem otpora; u strahu da bi digitalna valuta mogla postati oruđe državnog nadzora nad ličnim finansijama, Brisel je primoran da razvija kompleksne i skupe protokole za anonimizaciju transakcija. Rezultat ovog dvostrukog kompromisa je poražavajući za evropsku geopolitičku konkurentnost: prema zvaničnim projekcijama, digitalni evro će, nakon pilot-programa 2027. godine, postati dostupan za svakodnevna maloprodajna plaćanja tek 2029. godine. Dok globalni rivali već operišu suverenim digitalnim trasama, Brisel tek krajem ove decenije planira da ponudi rešenje, potvrđujući status kontinenta koji hronično kasni za sopstvenim suverenitetom.

U tom evropskom vakuumu nalazi se i Srbija – dovoljno mala da ne može sama da izgradi alternativni sistem, ali dovoljno izložena da ne sme da ignoriše promene koje dolaze. Kao geografski, istorijski i ekonomski deo evropskog prostora, sa privredom koja je sudbinski vezana za Evropsku uniju – odakle nam dolazi najveći deo stranih investicija i sa kojom ostvarujemo najveću trgovinsku razmenu – Srbija realno nema važniju ekonomsku destinaciju od evropskog tržišta.

Zato Beograd ne bi smeo pasivno da posmatra evropsko oklevanje, već mora pod hitno da uhvati tehnološki priključak i uključi se u sve pripremne procese budućih evropskih digitalnih platnih sistema. Domaća Dina kartica – iako korisna kao lokalni bajpas u kriznim situacijama – suštinski ne rešava ovaj dugoročni problem. Ona ostaje deo klasične bankarske arhitekture, dok digitalne valute centralnih banaka predstavljaju sasvim novu tehnološku generaciju direktnog državnog tokena. Bez povezivanja sa budućim evropskim digitalnim magistralama, domaća privreda rizikuje da ostane trajno ranjiva i tehnološki izolovana na periferiji geoekonomskih tokova.

Bitka za digitalnu teritoriju

Nekada su se države borile za planinske prevoje, luke i trgovačke puteve. Danas se sve više bore za digitalne mreže kroz koje protiče novac. Onaj ko kontroliše te mreže ne određuje samo kako plaćamo, već i koliko smo kao društvo otporni na političke i ekonomske pritiske.

Amerika i dalje drži vodeću poziciju, ali su pukotine na njenom asfaltu sve vidljivije. Dok Peking i Moskva u praksi dokazuju funkcionalnost svojih nezavisnih finansijskih trasa, Evropa rizikuje da ostane zaglavljena na začelju, čitajući uputstva za motor koji je odavno počeo da trokira. Manje zemlje grozničavo traže način da ne ostanu zaglavljene između velikih blokova, zbog čega Srbija mora brzo da bira sistemski pravac i gradi adekvatne tehnološke veze kako ne bi ostala u potpunom komunikacionom mraku.

Zato pitanje platne kartice više nije samo pitanje komfora. To je pitanje infrastrukture, suvereniteta i moći. Jer kada sledeći put kupite veknu hleba, setite se da iza tog jednostavnog poteza stoji čitava geopolitika skrivena u nekoliko sekundi elektronske komunikacije. A kada je svaka vekna overena pečatom iz tuđe centrale, pitanje suvereniteta postaje i lično i mirisno blizu – taman koliko i svež hleb u vašoj korpi.

Autor je ambasador u penziji

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.