Foto: FoNet/ Aleksandar Levajković

Nakon nekoliko protesta u Beogradu preimenovani su u „1 od 5 miliona“ i počeli da se šire na unutrašnjost – da bi u narednim mesecima pod istim imenom organizovani u 100 gradova i opština širom Srbije, pa i u inostranstvu.

Najveći opozicioni miting pred više desetina hiljada ljudi iz čitave Srbije održan je 13. aprila u Beogradu ispred Doma Narodne skupštine pod imenom „Svi kao jedan“, a i nakon toga nastavljeni su protesti u Beogradu svake subote. „Slobodna zona“ kod Predsedništva Srbije formirana je 4. maja čime su protesti u Beogradu postali svakodnevni.

Suštinski, svi ovi protesti su počeli zbog nedemokratskih poteza koje vlast konstantno povlači, opijena svojom brojčanom nadmoćnošću u republičkoj i lokalnim skupštinama, uzurpacijom svih mehanizama vlasti, protivustavnim delovanjem, autoritarnošću, izbornim otimačinama, medijskim mrakom, korupcijom i kriminalom. Poništivši ustavnu podelu vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, za sve se pita i o svemu odlučuje jedan čovek, a veliki deo medija (u državnom vlasništvu i vlasništvu pojedinaca bliskih vlasti) neprestano širi režimsku propagandu i negativne slike o onima koji drugačije misle od aktuelne vlasti. Sve to, a najviše poniženje i vređanje inteligencije građana od strane bahate i primitivne vlasti, uzrokovalo je pobunu.

Šta smo uradili do sada?

Ako se uzme obzir kako je Srbija izgledala pre šest meseci možemo konstatovati da su ovi protesti izmenili političko lice naše države i doneli niz pozitivnih rezultata, među kojima izdvajam sledećih 10:

Javna manifestacija spremnosti za promene. Spremnost građana da pokušavaju nešto da promene, ali i odlučnost građana koji imaju veru u sebe i svoje ideje, kao i da sve to javno i manifestuju.
Oslobađanje od straha. Građani su iskazali hrabrost da se usprotive vlastodršcima i negativnim pojavama u društvu koje prvenstveno inicira i omogućava vlast, uprkos svim posledicama koje zbog toga mogu da snose.
Duh tolerancije među učesnicima. U protestima učestvuju svi, bez obzira na stranačke, ideološke, političke i druge razlike, jer žele isto – slobodne medije i fer i poštene izbore kao uslov svih uslova za buduću slobodnu Srbiju i sveukupni društveni napredak.
Protesti kao kohezivni faktor unutar opozicije. Protesti su doveli do saradnje i objedinjavanja većeg dela opozicije koja je prepoznala značaj zajedničkog delovanja uprkos različitim ideološkim osnovama. Potpisan je zajednički „Sporazum sa narodom“ kao krovni dokument koji daje viziju šta posle smene vlasti.

Želja za smenom ne samo vlasti već čitavog sistema. Jasno artikulisanje glavne poruke demonstranata da žele političare koji će raditi ono za šta ih građani biraju i plaćaju, da mogu da ih kontrolišu šta i kako rade, da mogu da ih smene.

Pritisak građana na opoziciju da bude aktivnija. Građani koji nisu politički angažovani, a neki od njih čak su i politički nezainteresovani, a učestvuju u protestima, počeli su da traže od opozicije konkretne ideje i programe koje će sprovoditi ako i kada dođu na vlast.
Omasovljenje i širenje protesta, ali i opozicionog bunta po unutrašnjosti. Protesti su se, od početnih iz Kruševca i Beograda, proširili na više desetina gradova i opština Srbije, stigli i do najmanjih sredina, a protesne šetnje postale paralelni sistem informisanja javnosti i značajnog pritiska na vlast.

Režim prisiljen na prva žrtvovanja svojih kadrova. Pod pritiskom javnosti vlast je uhapsila ili smenila više svojih odanih kadrova (predsednici opština Grocka i Brus, lokalni funkcioneri Požege, vd. direktor „Koridora Srbije“…), što se, sigurno, ne bi desilo da u Srbiji nisu aktuelni protesti koji se istrajno održavaju već šest meseci. Takođe, iz zatvora su pušteni svi uhapšeni nakon velikih demonstracija ispred RTS-a i Predsedništva 16. i 17. marta 2019, što govori o strahu vlasti od nastavka protesta.

Probijanje gvozdene zavese i zavere ćutanja o (pozitivnim) akcijama opozicije. U delu medija koji prenose stavove učesnika protesta ili izveštavaju o njima može se čuti drugačije mišljenje od onog koje vlast plasira putem medija koje apsolutno kontroliše. Čak i na javnim medijskim servisima (RTS, RTV), mada veoma retko i nedovoljno, čulo se za proteste i pojavila se slika organizovane opozicije.

Vlast prinuđena na defanzivnu poziciju i kontramitinge. Zbog straha od gubitka vlasti i pada rejtinga SNS-a usled sve masovnijih protesta vlast je morala da pokrene kontra-kampanju “Budućnost Srbije“, iskoristivši sve moguće državne resurse u stranačke svrhe. Tim činom ne samo da je, pred građanima Srbije i pred svetom, ogoljen deo mehanizma njihove vladavine, već je i potvrđeno da postoji strah od zajedničkog delovanja opozicije. S druge strane, ovi kontramitinzi su jasno pokazali nedemokratske i diktatorske sklonosti ovog režima i da vlast počiva na ucenama ili „kupovini“ ljudi koji su u obavezi da dođu na mitinge da ne bi izgubili posao, i koji moraju da podržavaju vlast jer se plaše za sopstvene živote i egzistenciju. U suprotnom taboru, na proteste opozicije dolazi se dobrovoljno, o svom trošku, sa verom u neki viši smisao i prave vrednosti.

Borba se nastavlja

Pozitivni rezultati protesta nisu mali, naprotiv. Stvoren je i ozbiljan temelj za dalju borbu. Svakoga dana građana koji su protiv ove vlasti biće sve više, a onih koji je podržavaju sve manje. Ovo nije trka na 100 metara – ovo je politički maraton. Mnogo smo već uradili, a ako zadržimo solidarnost, jedinstvo uprkos političkim razlikama, odlučnost, istrajnost i hrabrost – uradićemo još više i ova vlast moraće da pristane na ustupke po pitanju slobode medija i fer i poštenih izborima, ili će biti srušena na ulici. Ovo je samo pitanje naše opozicione volje i spremnosti. Najvažnije je da sad nema nazad, nema povlačenja, nema predaje. Sve što smo uspeli – ostvarili smo na ulici, zajedno, svi kao jedan. Povratak u zarobljene institucije bio bi naš poraz jer kroz institucije više nije moguće ostvariti ni najmanju stvar, a kamoli istinu i pravdu. Pobeda će doći kroz nastavak uličnih protesta, građansku neposlušnost i masovne demonstracije u slučaju da vlast nastavi da ignoriše sve naše zahteve. Setite se samo kako je malo ko verovao da protesti uopšte mogu početi, pa da li će se građani uopšte odazvati u većem broju, pa da li će moći da traju svake nedelje i preko praznika, pa da li će utihnuti posle velikog mitinga, i sve to se pokazalo kao netačno. U Srbiji se probudila nova opoziciona energija i ona se više neće ugasiti. Želja za političkim promenama, smenom aktuelne vlasti i normalizacijom političkih prilika je tako velika da se više ni na koji način ne može zaustaviti. Naše je samo da ne odustanemo, nastavimo proteste i pobeda će doći.

Autor je predsednik Pokreta Dveri

Povezani tekstovi