Foto: Stanislav Milojković

Odgovor od g. Rufa nisam dobio, ali sam dobio napade od vlasti i podsmešljive rečenice kako mislim da znam više od MMF-a. Ne mislim da znam više. Naprotiv.

Samo za razliku od g. Rufa, Srbija je moja zemlja i ja želim da ljudi u njoj zaista žive bolje. Uz formalno poštovanje preporuka MMF-a Srbija je postala zemlja u kojoj vlada siromaštvo i u kojoj žive ljudi na granici očaja. Mene zanima kako mere vlade utiču na život građana, a ne na deficit budžeta, javni dug i slične kategorije koje nemaju direktne veze sa životnim standardom ljudi.

I zato nikada neću podržati odluku vlade i MMF-a da problem deficita rešavaju nezakonitim smanjenjem penzija, smanjenjem plata lekara, profesora, učitelja, medicinskih sestara i mnogih drugih umesto smanjenjem subvencija i reformom javnih preduzeća. Kao što ću javno kritikovati svakog, prezivao se on Ruf ili Vučić, koji kaže da je odlično što je prodat PKB i to za deset puta manju cenu od realne.

Isto važi i za onoga ko hvali ovakvu prodaju RTB Bora ili govori kako je rešen problem Azotare tako što je ista prestala da radi i otišla u stečaj.

Prošla su četiri meseca, g. Ruf je opet posetio Srbiju. I opet pohvalio vladu za ekonomske uspehe. Javno pitam i njega i sve koji nam dolaze iz Evrope i hvale vlast za ekonomske uspehe, na koje uspehe misle?

Na „uspeh“ što su podigli dug sa 15 na 25 milijardi pa onda smanjili plate i penzije i tako „rešili“ problem srpskih finansija?

Na „uspeh“ što u vreme najvećeg privrednog rasta Evrope u poslednje dve decenije Srbija beleži najniži rast u regionu, pa je danas životni standard građana Bugarske 35 odsto veći od našeg, Rumunije i Hrvatske 70, a Poljske čak 100 odsto?

Da li misle na „uspeh“ što i dalje javna preduzeća vode najnesposobniji? Od Železnice i njenog bivšeg direktora Simonovića, koji je naručio napad na novinara lokalnog portala, preko Babića, direktora Koridora koji je u vozilu izvođača radova divljao na naplatnoj rampi prouzrokujući smrt jedne osobe, pa sve do Grčića, koji je i Kolubaru i EPS zavio u crno?

Da li je uspeh to što je vlast promenila način obračuna broja zaposlenih pre nekoliko godina i tako fiktivno „zaposlila“ desetine hiljada ljudi? Ili što su isto uradili sa obračunom prosečne plate pre godinu dana?

Da li je uspeh to što je javni dug opet prešao 60% bruto domaćeg proizvoda pa su veliki ekonomski stručnjaci smislili da je do sada BDP pogrešno računat i podigli ga veštački za skoro 2,5 milijardi evra. Tako su uspeli da dug ‚‚padne“ na 54 odsto BDP-a koji je u ovoj godini projektovan na apsolutno nerealne 43 milijarde evra.

O svemu tome, kao i o milion drugih činjenica, g. Ruf i MMF ćute. Kao što ćute na laž Siniše Malog kako se samo u jednom danu tokom 2018. godine dug Srbije smanjio za milijardu evra. A realnost je nažalost potpuno drugačija jer se po zvaničnim podacima ministarstva finansija dug Srbije u periodu 1. 1. 2018 – 1. 1. 2019. smanjio za samo 200 miliona, odnosno simboličnih 0,9 odsto.

Imajući u vidu sve o čemu su ćutali prethodne četiri godine, sve katastrofalne odluke Aleksandra Vučića i vlade koje su hvalili, kao i činjenicu da su i posle upozorenja nastavili da rade i govore isto, svi predstavnici MMF u Srbiji na čelu sa g. Rufom su se kvalifikovali za status saučesnika u projektu ekonomskog uništavanja Srbije. Ne svedoka ili nemog posmatrača, jer oni to nisu, nego za aktivnog učesnika u procesu laganja i osiromašenja građana Srbije, rasprodaje nacionalnih resursa i motivisanju ljudi da napuste svoju domovinu.

Ali pustimo mi Rufa i njemu slične evropske Rufove koji zarad svoje karijere ili nekih prinadležnosti i uživanja koja im režim Aleksandra Vučica obezbeđuje, govore hvalospeve. Prestanimo da mislimo da će bilo kojoj velikoj sili životni standard građana Srbije biti važniji od sopstvenog. Aleksandar Vučić svakome od njih daje nešto što otima od Srbije ili njenih građana. Zato ga rado viđaju i „vole“. Od Kine je uzeo nekoliko milijardi dolara kredita, koje zove investicijama, plus im je dao RTB Bor bez para. Arapima je dao Karađorđevo, PKB, JAT i veliki deo Beograda, američkom Behtelu gradnju auto-puta bez tendera čija je cena sa 500 porasla na 800 miliona! Turcima je dao milione evra subvencija za fabrike tekstila u kojima radnice primaju minimalac. Od Rusije smo uzeli kredite za železnicu plus poklon polovne MIG-ove koji nas koštaju 200 miliona dolara. Francuske firme su potpisale najskandalozniji ugovor u poslednjih 20 godina (beogradska spalionica otpada), a vreme će pokazati ko je i koliko bio dobar na projektu davanju beogradskog aerodroma Vansiju. I koliko je na tom projektu Srbija izgubila.

Gledajući šta rade MMF i Vlada Srbije zaključujemo da građani Srbije više ništa ne znaju da izgrade ili urade?! Po njima ispada da smo zaboravili da pravimo puteve, pruge, mostove, elektrane, fabrike, rudnike. Zaboravili da sejemo kukuruz i muzemo krave. Sve to danas plaćamo ili poklanjamo da drugi rade. Mnogo mladih i sposobnih je otišlo iz zemlje, ali ima Srbija i dalje mnogo stručnih i vrednih ljudi, spremnih da grade ovu zemlju na zdravim osnovama.

Dakle, zaboravimo na ozbiljniju pomoć spolja i počnimo da gledamo šta je to što možemo sami. Uložimo u poljoprivredu, energetiku, obrazovanje. Državni kapitalizam ili ekonomski patriotizam mora da bude osnovni model razvoja Srbije. Ne očekujmo pomoć ni od koga i ne uništavajmo sami sebe. Kroz zakon o nacionalizaciji vratimo sve što je u bescenje dato, unapređen model PKB-a raširimo po celoj Srbiji, uložimo u energetiku – iskoristimo potencijale koje imamo. Dovedimo prave menadžere za prave plate i bonuse. I uložimo u obrazovanje. Ono ne sme biti tretirano kao trošak već kao razvoj. Podignimo plate profesora, lekara, sudija, medicinskih sestara i svih koji su neophodni ovoj zemlji tako što više nećemo pokrivati gubitke EPS-a, Srbijagasa, ER Srbije i sličnih nego će nam oni donositi pare. Tako što ćemo odustati od gradnje nacionalnog stadiona, bacanja para u ruglo zvano Beograd na vodi i rušenja mosta koji stoji 80 godina, jer se nekome ne dopada pogled na isti. Tako što ćemo zabraniti prodaju državnih resursa – zemlje, vode i rudnog bogatstva. Tako što nećemo dati nikakvu subvenciju nijednoj kompaniji u kojoj je minimalna plata manja od 350 evra.

Prestanimo više da reagujemo na Vučića, na njegove laži i laži njegovih propagandista, da ih komentarišemo i branimo se. Statistika lažno prikazuje da državi ide bolje – građani znaju da žive sve lošije i ne žele više nemo da posmatraju kako im nestaje budućnost kroz pljačku i rasprodaju Srbije. Može ih Vučić ograđivati koliko god hoće da ne pobegnu, oni više ne dolaze. Neće da slušaju, podigli su glavu. Zato su protesti sve masovniji i rasprostranjeniji, i neće stati dok se ovaj nakaradni režim ne promeni.

Autor je jedan od lidera Saveza za Srbiju

Povezani tekstovi