Đinđića je ubila ista ruka koja je ubila Veska, Zvonka, Gagu i Vučka

Ova knjiga (Ibarska magistrala – Zločin bez kazne) je bila završena i pred štampanjem, kada je, u sredu 12. marta, pri svom ulasku u zgradu Vlade Srbije, ubijen premijer Zoran Đinđić.

Istoga dana, Vlada je izdala saopštenje za javnost i označila Milorada Lukovića-Legiju, Dušana Spasojevića i Mila Lukovića kao vođe „Zemunskog kriminalno-terorističkog klana“ i organizatore atentata na Đinđića. Za njima i ostalim članovima „klana“ odmah su raspisane i poternice.

U istom saopštenju, Vlada je Legiju, Spasojevića i Lukovića optužila i za zločin na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića, atentat na Vuka Draškovića u Budvi i još mnoge likvidacije, otmice, razbojništva i trgovinu narkoticima.

Proglašeno je vanredno stanje u Srbiji.

Vlada je priznala da je, odavno, znala istinu o zlodelima, ali je štitila i krila zločince sve do smaknuća premijera!

Narednih dana, narod je zasipan izveštajima o tobožnjoj „efikasnoj policijskoj istrazi“.

Obelodanjeno je da je Slobodan Milošević bio naredbodavac masakra na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999, ponovnog pokušaja ubistva Vuka Draškovića, 15. juna 2000. godine, i ubistva Ivana Stambolića, 25. avgusta 2000. godine.

Naloge smrti on je izdavao šefu DB Radomiru Markoviću, a izvršenje je poveravano Miloradu Lukoviću-Legiji, pukovniku DB i komandantu Jedinice za specijalne operacije. Legija je, u svim likvidacijama, ubice odabirao iz te terorističke formacije.

Vlast se „hvalisala“ otkrićem onoga što je Srpski pokret obnove govorio još od Ibarske magistrale i zbog čega je razapinjan i od Miloševićeve i od sadašnje vlasti.

Uhapsite Legiju, uhapsite Legiju, uhapsite Milorada Bracanovića, uhapsite Dragana Filipovića-Fiću, uhapsite Branka Đurića, uhapsite Mihalja Kertesa, uhapsite Dušana Spasojevića, raspustite Miloševićevu Službu državne bezbednosti, rasformirajte Jedinicu za specijalne operacije…

Zoranu Đinđiću i njegovoj Vladi te zahteve svakodnevno su upućivali i SPO i Vuk Drašković i advokati porodica ubijenih. Ova knjiga je svedočanstvo o tome svemu, ali i optužnica protiv svih koji su znali istinu i koji su, sve do 12. marta 2003. godine, činili zločin odbrane zločinaca. Taj zločin ubio je i Zorana Đinđića.

Znali su sve i ćutali su o svemu. Znali su da je, na Magistrali, Legija bio operativni komandant smrti, da je komandovao iz onog trećeg vozila, na čijem otkrivanju je SPO toliko insistirao, i da su sa njim bili Milorad Bracanović i Dragan Filipović-Fića.

Znali su, i pre Đinđićevog ubistva, da je Ivan Stambolić do mesta smaknuća odvezen onim istim kombijem Legijine jedinice smrti koji je na Magistrali vozio Legijin kum i kapetan Crvenih beretki Nenad Bujošević-Rambo.

Znali su i da je taj isti Bujošević bio jedan od Stambolićevih otmičara i ubica.

Znali su i celu istinu o atentatu u Budvi. Znali su za Spasojevića, za Lukovića, za Vladimira Jovanovića-Japanca, za braću Lovriće, Ivana i Milana. Znali su da je Legija u Budvu, po glavu Vuka Draškovića poslao Nenada Ilića, vozača kamiona-ubice sa Ibarske magistrale, da položi „popravni ispit“.

Znali su i da je Legija u Budvu uputio i Leonida Milivojevića i Branka Berčeka, elitne ubice Crvenih beretki. Znali su i da je Berček pucao osam puta i da je svoj krvavi „popravni ispit“ polagao na Fruškoj Gori, deset dana kasnije, kada je iznad jame sa živim krečom pucao u glavu Ivana Stambolića.

Znali su, i pre smaknuća Zorana Đinđića, da su teroristi iz Budve u Srbiju prebačeni vojnim helihopterom i da je naredbu o angažovanju Vojske u zločinu Slobodan Milošević izdao načelniku Generalštaba generalu Nebojši Pavkoviću.

Sve su to oni znali, možda čak i pre osvajanja vlasti 5. oktobra 2000. godine, jer se potvrdila i sumnja Srpskog pokreta obnove da su čelnici DOS-a, pre svega vrh Demokratske stranke, još za Miloševićeve strahovlade bili u najtešnjim vezama sa komandom terorističkog poretka.

Da su atentatori iz Budve prebačeni u Srbiju vojnim helikopterom, Vuk Drašković je rekao još 19. juna 2000. godine, četiri dana po atentatu i dva dana posle leta helihoptera od vojne baze u Kumboru do vojnog aerodroma u Kraljevu.

Budvanskom atentatu u ovoj knjizi posvećen je uzgredni i periferni značaj, jer je knjiga posvećena ubijenim na Ibarskoj magistrali. U Budvi je, međutim, politički i moralno ubijen Vuk Drašković i ceo Srpski pokret obnove, jer je moćna propaganda Miloševićevog režima i tada opozicionog DOS-a lansirala laž da nikakvog atentata nije ni bilo, nego da je Vuk osam puta pucao u sebe!

Režim je, tako, nastavio sa pucnjima u svog najvećeg protivnika, a lideri DOS-a su, poput hijena, maksimalno iskoristili tu laž da bi se, preko sloma SPO, dograbili glasova za sebe. I uspeli su. Takoreći gotovo svi tradicionalni glasači SPO glasali su za Vojislava Koštunicu i Zorana Đinđića.

Što se generala Nebojše Pavkovića tiče, on se našao pod skutima Koštunice, ali mu je punu zaštitu pružio Zoran Đinđić, onog trenutka kad ga je Koštunica, po naredbi NATO pakta, pustio niz vodu. Stranka Zorana Đinđića bila je i glavni promoter kandidature Nebojše Pavkovića za predsednika Srbije, u jesen 2002. godine.

Štiteći grobare SPO, vladajući DOS je, bez obzira na međusobne sukobe, bio jedinstven u svim progonima ljudi iz Stranke bez čije se desetogodišnje borbe i žrtava oni nikada ne bi domogli vlasti.

Sindrom „oceubistva“, o kojemu je pisao Dostojevski, pokazao je svoje monstruozno lice.

Ova knjiga ne bavi se opširnije ni sramotnom istinom da je vlast Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića odbila da, uprkos pravosnažnoj i bezuslovno izvršnoj sudskoj presudi, iz stana Vuka Draškovića i centrale Srpskog pokreta obnove budu uklonjeni prislušni uređaji, ugrađeni tajno, za vladavine Slobodana Miloševića, i sa ciljem izvršenja zločina. Ta špijunska oprema je, i dalje, na istom mestu i u istoj funkciji.

Zoran Đinđić je ubijen. Ubila ga je ista ruka koja je ubila Veska, Zvonka, Gagu i Vučka. Ista horda koja je počinila i zločin u Budvi i smaknuće Ivana Stambolića i streljanje Slavka Ćuruvije, iako o ubistvu Ćuruvije, tobože, ni u vanrednom stanju, vlast nije pribavila „pred sudom validne dokaze“.

Do Đinđićevog ubistva, oni koji su ga ubili bili su nedodirljivi. Legija, Dušan Spasojević, Mile Luković-Kum i ostali proglašeni su za heroje 5. oktobra. Od Koštunice do Đinđića, svi su ih obožavali i štitili. Išli im na poklonjenje, opraštali sve, cepali optužnice protiv njih, prepustili im vlast nad DB, nad Srbijom.

Od Đinđićevog ubistva, u istoj milosti Vlade Srbije našli su se oni koji nisu pripadnici Zemunskog klana, ali jesu pripadnici Surčinskog i mnogih drugih klanova.

Uzgred, u vreme četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali, budvanskog atentata, likvidacije Slavka Ćuruvije i Ivana Stambolića, kao ni dve pune godine posle toga, nije postojao nikakav Zemunski klan, nego je Surčinski klan bio jedinstveni epicentar svih smaknuća i ostalih zločina.

Nisu uhapšeni ni Legija ni ogromna većina njih sa poternice objavljene 12. marta 2003. godine. Svi ključni ljudi tog „klana smrti“ostali su izvan domašaja policije, osim Dušana Spasojevića i Mila Lukovića, a oni su ubijeni, u prisustvu vlasti i zbog pružanja otpora, bez ijednog dokaza o pruženom otporu.

Samo su zlom Dušan Spasojević i Mile Luković zadužili Srpski pokret obnove, ali SPO ne likuje nad njihovom likvidacijom. Znali su sve. I kad su se i o čemu dogovarali sa Đinđićem i Koštunicom, i zbog čega. I ko je sve, od čelnika DOS-ove vlasti, dolazio da poljubi mafijaški prsten na njihovim krvavim prstima, ko se grlio i ljubio sa njima, ko ih je izvlačio iz zatvora, ko im je i šta obećao.

Mrtva usta ne govore. Majka ubijenog Dušana Spasojevića je, međutim, sve do 12. marta, do raspisivanja poternice nad svojim sinom, bila ponosna na njega, jer je znala da mu se klanja vrh Države!

Vojislav Koštunica, po ubistvu Zorana Đinđića, izigrava nevinašce. Kao da on nije bio simbol i nosilac liste DOS-a, kao da on nije postao šef države, kao da nije znao ni za Ibarsku magistralu ni za atentat u Budvi ni za ubistvo Ivana Stambolića ni za sve druge zločine, uključujući i svoje veze sa ubicama.

Dopunjena krivična prijava za zločin na Ibarskoj magistrali nije podneta. Legija, Bracanović, Filipović, Kertes, Đurić – svi su, i dalje, u nadležnosti privatne tužbe Dragoljuba Todorovića, advokata porodica ubijenih.

A zločin u Budvi? Krivičnu prijavu protiv Slobodana Miloševića, Radomira Markovića, Milorada Lukovića-Legije i Nebojše Pavkovića, dakle vrha terorističkog režima jednog serijskog ubice, vlast je prosledila Višem sudu u Podgorici. Onom istom sudu, koji je, posle 5. oktobra 2000. godine, a u dogovoru vlasti u Beogradu i Podgorici, obustavio krivični progon zločinaca.

I sad će, taj Viši sud u Podgorici, da saslušava Slobodana Miloševića, koji je u Hagu, da saslušava Dušana Spasojevića i Mila Lukovića, koji su ubijeni, i da saslušava Radomira Markovića, Milana Radonjića, Milorada Lukovića-Legiju, Nenada Ilića, Leonida Milivojevića i Branka Berčeka, a svi su u Srbiji, što u zatvoru što na slobodi!

Komanda Demokratske stranke izdala je, po Đinđićevom ubistvu, komandu svojim medijima u Srbiji, pre svega centralnim televizijama, da Vuk Drašković i Srpski pokret obnove budu tretirani kao da su mrtvi, kao da ih nema. Žute beretke nastavljaju posao rasformiranih Crvenih beretki.

U toku vanrednog stanja, u Srbiji je uhapšeno više od 11.000 hiljada ljudi. Hapsili su, uglavnom, bez dokaza i naslepo, koga su hteli. Legiju i još desetine onih koji su do guše u zločinu na Ibarskoj magistrali i u Budvi nisu uhapsili.

Na svakodnevne zahteve SPO, izricane u toku vanrednog stanja, da Mihalj Kertes, Branko Đurić, Milan Radonjić, Dragan Filipović-Fića, Stevan Basta, Ratko Romić i ostali budu uhapšeni, vlast je odreagovala ćutanjem i ciničnim saopštenjem da je podigla optužnicu protiv Kertesa i Đurića, zbog „nezakonite registracije jednog džipa“!

Knjiga o Ibarskoj magistrali, o zločinu bez kazne, nije završena.

Blizu Lazarevca, preko puta sela Petka i crkve Svetke Petke, 3. oktobra 1999. godine, razbojnici jednog razbojničkog državnog poretka poskidali su maske sa svojih lica, činova i funkcija, pokazujući se Srbima i Srbiji kao obični čopor ubica.

Srbi i Srbija, na nesreću Srba i Srbije, nisu hteli ni da vide ni da čuju.

Knjiga svedoči o slepilu i gluvoći jednog naroda, koji je, posle Magistrale i posle Budve, razapeo žrtve zločina, i koji je, čak i posle sloma Slobodana Miloševića, slavio i u zvezde okivao ubice i monstrume.

Setimo se Isusovih reči uoči njegovog Raspeća: „Kod očiju nećete videti i kod ušiju nećete čuti“.

Zbog slepila i gluvoće pred zločinom na Magistrali, zemlja Srbija ostala je razbojište. Takoreći svakoga dana, i nakon Miloševićevog pada, Smrt je uzimala svoj krvavi danak, nadmeno sigurno i nekažnjeno, a kolovođe novog poretka, koji se lažno predstavljao kao demokratski, puzili su pred zločincima, štitili ih i sarađivali sa njima.

Krila Smrti naročito je dala selektivna sudska istraga, koja je skrivala glavne ubice sa Magistrale i atentatore iz Budve, kao i strašna presuda izrečena 30. januara 2003. godine.

Da li Srbija sada razume ili, opet, razume pogrešno?

Ni onda, kada svi odgovorni za ubistvo Veska, Zvonka, Gage i Vučka, ubistvo Ivana Stambolića, Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije, svi krivci za atentat na Vuka u Surčinu i Budvi, budu uhapšeni i osuđeni, Knjiga o Ibarskoj magistrali neće biti sklopljena.

Ona će otići pred Vrhovnog Sudiju, koji je Alfa i Omega i koji, konačno i za sva vremena, presuđuje svima. Za Dobro i Zlo, za Istinu i Laž, za Licemerstvo, za Farisejstvo, za svaki postupak i reč.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.