EPA Sasa Stankovic
Kada smo se tog prepodneva 6. oktobra razilazili svako svojoj kući (a, ne „svi na svoje zadatke”) niko nije ni u najcrnjim mislima mogao da zamisli da ćemo se ikada više okupljati a kamoli još toliko i toliko puta, nažalost – istim ili sličnim povodima.
Ali, zato su i naši preci imali odrednice Veliki rat ili Buna na dahije. Ni oni nisu znali da će to biti tek – Prvi svetski rat ili Prvi srpski ustanak, ali su izgleda ipak bili manje spremni da odmah daju konačne sudove.
I, bili su u pravu. Jer istorija se ne ponavlja, nego se ne zaustavlja. Pitanje je samo u kom pravcu će nas „odvesti”.
Stoga je jako neprimereno, da ne kažemo nemoguće praviti poređenja sa nekadašnjim protestima i okupljanjima protiv vlasti iz Miloševićeve poslednje dekade prošlog i danas, pod režimom Aleksandra Vučića u ovoj deceniji 21. veka. Razlikuju se po mnogo čemu, ali najviše po masovnosti i energiji.
Dok se danas veliki, možda i najveći posao borbe protiv režima, Vučića, izborne krađe… obavlja putem društvenih mreža, lajkovima i linkovima, srcićima i smajlićima… tada društvene mreže i emotikoni nisu postojali. Građani su dolazili lično i personalno da svoje frustracije ratovima, mobilizacijama, inflacijama, redovima (za hleb, mleko, benzin, devize i vize u stranim ambasadama), bombardovanjima, krađama izbora (to posebno) „isporuče na licu mesta”.
Sem te masovnosti koja se merila desetinama hiljada učesnika, energija na okupljanjima možda nije baš uvek bila „pozitivna” (u današnjim nomenklaturama), ali je bila „sveprisutna” i „svenarodna”.
Od 9. marta do 5. oktobra – Al’ se nekad dobro bilo, baš
Na demonstracije (kako smo to nekada zvali) protiv Miloševićevog režima, još od onih prvih pravih 9. marta 1991. godine polazilo se i odlazilo kao u rat. Nisu se vodile bebe u kolicima ili kuce i mace. Jok, nikako. Ljudi su, iskusno posle prvih suzavaca, pendreka i vodenih topova birali odeću i obuću komotnu i pogodnu za „stići i uteći” a, bogami, imali su pri sebi i rekvizitu „za na strašnom mestu postojati”.
Milošević se nije dvoumio da „pusti” policiju na demonstrante (odatle povici „kerovi, kerovi” i „av, av” – koji se ne odnose na aktuelnog A. V.), koja je revnosno kao i uvek („udri narodna milicijo!”) tukla i gazila i žene i decu, ali ni građani se nisu libili da im uzvrate. Ma, kakvi, da se ne lažemo. Mnogo puta odnoseći pobedu na ulično-barikadnim bojnim poljima „demokratije”, zaključno sa 5. oktobrom 2000-te godine.
Ali, zato je na svim većim mitinzima i kontramitinzima, demonstracijama i protestima bilo žrtava (povređeni – teže i lakše se nisu ni brojali) na obe strane. Toga, za sada, danas još uvek nema i to je možda jedino dobro što se tiče aktuelnih okupljanja.
Verovali ili ne, u zemlji koja se raspadala od sankcija, međunarodne izolacije, ratova i ratnog okruženja, hiperinflacije i tzv. „plaćenog odsustva” pritisak na zaposlene u državnim firmama (one na budžetu, gradske ili republičke) iako je postojao nije ni približno bio ovoliki kao danas kad režim ne dozvoljava sebi da ni jedan ulaz, kućni savet, a kamoli mesna zajednica ne bude njegova 110 posto.
– Za vreme SPS-a bio sam načelnik u jednoj gradskoj komunalnoj firmi. Znalo se posao do 15 časova a već posle pola sata sam bio na protestima i demonstracijama. Svi u firmi, do generalnog direktora su to znali i nikada mi niko to nije pomenuo, prebacio, a kamoli da sam zbog toga smenjen ili poslat ne neko gore radno mesto, kaže jedan od naših sagovornika, veteran kragujevačkih demonstracija iz Miloševićevog doba.
Hroničari tog doba, a i medija je bilo neuporedivo više i bili su slobodniji, pedantno su beležili na ulicama svih gradova na kojima su se odvijali protesti posle Miloševićevih izbornih krađa i „prekrajanja volje građana” 1996/97. ili 2000. godine učešće i šetnju službenika PTT-a, EPS-a, JKP-ova, pa čak i uposlenika RTS-a.
Nikom od Slobinih satrapa ipak nije padalo na pamet da ucenom za sigurni ili kapilarni glas „pogura” ili „potisne” na listi za lečenje pacijenta obolelog od raka.
Umesto „Prodidžija” i „Ferarija” sa Kinom pobratimstva najstarija
Duhovitosti, pogotovo kada su slogani i transparenti u pitanju nije manjkalo ni onda kao ni sada. Ipak, ima velike razlike u insignijama. Sve do pojave pesnice „Otpora” zaštitni znak demonstracija vs Miloševića su bile zastave ratnih saveznika SAD i Velke Britanije, „Ferarija” i „Prodidžija”.
Demonstranti, opozicionari i studenti nosili su natpise „Srbija je svet”, bili su prozapadno, liberalno i demokratski orjentisani, boreći se (često i bukvalno) danonoćno na ulicama i trgovima za povratak svoje zemlje u međunarodnu zajednicu i na internacionalnu scenu.
Danas, nije baš tako, pogotovo među mladima. Srbija je Vučićeva lična prćija i crna rupa a mladi su većinom (hteli mi to da priznamo ili ne) (pre)više „nacionalno osvešćeni” i ekstremno desno „nahajpovani”. Generacije i generacije, odrasle i formirane, prvo u pravoj međunarodnoj izolaciji, a onda medijski nametnutoj samoizolaciji („jači smo i od sudbine”, „ne može nam niko ništa”…) za drugo i bolje od „svetlih primera” iz Putinove hazjazinske Rusije, „lepota” bitisanja u Severnoj Koreji ili očinskog lika brata Sija iz made in China ni ne znaju.
– Gde su sada kragujevački studenti da podrže kolege iz Beograda na svakodnevnim protestima, pita nas jedna vidno revoltirana Kragujevčanka, nečinjenjem i neoglašavanjem akademaca ovdašnjih.
– Oni su u SNS-u, dobija brutalan lapidaran odgovor od čoveka očigledno dobrano upućenog u „stanje stvari”.
Drumovi ludila koje je Milošević zasejao pre više od tri i po decenije daju svoje otrovne plodove. I, tek će.
Spasi Srbiju i izgubi se, Aleksandre, Aleksandre!
I tada je stadionima, sportskim halama i spontanim okupljanjima građana odjekivao poklič „Spasi Srbiju i ubi se, Slobodane, Slobodane!” kao što danas čujemo „Vučiću pederu!” i „Vučiću lopove!”. Samo je onda „kritična navijačka masa” (vođe su uvek regrutovane i vrbovane od režima) bila na strani naroda i opozicije, za razliku od danas, kada su prešli na „tamnu stranu” i služe poput neke lične parapolicije za zastrašivanje i batinanje građana.
Ipak, svi ratovi (koje „nismo” ili „jesmo vodili”), sva poniženja u redovima za najosnovnije potrepštine, sankcije, inflacije sa nizovima nula koje ni „Tesla” (super računar, ne super naučnik) ne bi lako prebrojao… nisu umeli da „izvedu” toliko ljudi na ulice kao revolt zbog Miloševićevih izbornih krađa. Ionako masovni protesti bi se tada udesetostručili.
I Milošević je mešetario sa glasovima – „mrtvim dušama” i Kosovarima, ali je sa Dodikovim jurišnicima i plaćenicima iz RS Vučić ne apgrejdovao, nego „obrnuo igricu”. Ipak, monstruozni izborni inžinjering pod ljigavim (pro)patriotskim sloganom „ne živimo u Srbiji ali živimo za Srbiju” nije uspeo da na ulice i trgove, pred RIK-ove i GIK-ove „izvede” ni približan broj ljudi.
Od krađe izborića vode dva putića
Pa, kao i uvek od krađe izborića vode dva putića, onaj „ako vam je dobro, onda ništa” ili parafraza iz one narodne al’ epske „Rani sina, pak šalji na protest A. Vučić se umirit ne može!”.
Doviđenja do sledećeg „od vaših glasova – oslobođenja”.
Ili, do svidanja do sledećeg prebijanja.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
