Duvanje u ratnu vatru 1Foto: Lična arhiva

Nekadašnji list „Svet“, u broju 564, od 12. avgusta 1967, na strani 8, iz pera Prvoljuba Pejatovića, doneo je potresnu priču „Selo Zlata traži Bugarina Giku“. A priča kazuje kako je Miroslav Radosavljević, graničar, 1937. godine, povređujući granične zakone, dojurio sa srpske na bugarsku teritoriju i iz urušene zgrade, kopajući golim rukama, izvukao bugarskog graničara po imenu Giko Atanasov Velinov.

Februara 1942, u selo Miroslava, Zlatu kod Leskovca, došla je bugarska kaznena ekspedicija i pred decom i ženama odvojila 33 muškarca, među kojima i Miroslava. U streljačkom stroju našao se i Giko. Ugledavši u grupi Miroslava, Giko mu je bez oklevanja potrčao u zagrljaj raširenih ruku, a onda se vratio da komandanta moli za Miroslava. Komandant se, posle premišljanja, saglasio sa Gikovom molbom, ali Miroslav nikako nije hteo da istupi od svojih. Dugo vremena je Giko trčao od Miroslava do komandanta jer ni jedan ni drugi nisu prihvatali njegove molbe. Na kraju, bugarski komandant je svojoj ekspediciji naredio da stave puške o rame i ode iz sela. Četvrt veka kasnije, nakon što je uz pomoć Crvenog krsta i sofijskog lista „Pogledi“ pronađen u Dolnom selu kod Ćustendila, nesuđene žrtve su ga pozvale u Zlatu.

Mnogo je bilo ovakvih priča, među njima i ona o nemačkom vojniku Jozefu Šulcu, docnije demistifikovana – ali čak i da je smišljena u propagandne svrhe obeju strana (naše i nemačke), ona je u funkciji pomirenja. U pričama o narodima na ovom prostoru (počev od Bore i Ramiza) već je bilo, bar zvanično, utkano naše bratstvo i jedinstvo pa se dvadesetak godina nakon rata živelo kao da rata nije ni ni bilo, ili kao da se on desio decenijama ili vekovima unatrag. Sada, iz ove perspektive i iskustva, znamo da nije bilo baš tako kakva je bila zvanična slika jer se sa nekim ljudima teško pomiriti, jer nije isti stepen pomirenja kod onih koji su kroz ratni pakao prošli bez žrtava i onih koji su izgubili najrođenije – roditelje, sestre i braću, i, najstrašnije, decu.

Danas, treća decenija već ističe od rata, i vreme je trebalo odavno da otupi mučna sećanja i zaleči bolne rane, ali i dalje kao da je sinoć prestala kanonada a mi se jutros probudili u tišini – sa svih strana gruvaju ratnohuškači, lakšom ili težom artiljerijom, u zavisnosti od trenutnih prilika i statusa, u vremenu svake krize, a najviše pred izbore. Lupaju, tako, kao šakom po košnici kojoj su zatvorili leto, slušajući besni zuj roja. Oni, koji su u taj rat gurali nevine obema rukama (a prošli nekažnjeno), sada to ponovo čine – ne samo kod nas već na svim stranama – sa manje ili više elana, uz zavisnosti od trenutnog statusa, od straha za gubitak trona. U međuvremenu, neke krivce za tragediju kaznili su zemaljski sudovi, neke nebeski, a neke (poput onog koji mirno sedi u Emoni, ne najnevinijeg, ali prvog u zločinu) čeka hladni dodir Božje ruke.

Nisam siguran da danas većini ljudi, a naročito omladini, znači ime Srđana Aleksića, a to je ime dvadesetsedmogodišnjeg mladića koji je 27. januara 1993. izgubio život od sunarodnika u nameri da spase život Alenu Glavoviću, sugrađaninu u Trebinju, druge nacionalnosti – mada njegovo ime nose ulice u najmanje pet gradova bivše zemlje, i o tome snimljen film „Krugovi“.

Isto tako, nisam siguran da danas mnogima nešto znače imena Admire Ismić i Boška Brkića, koji su, u nameri da (čuvajući ljubav i život) pobegnu od ratnog pakla, nemilice i mučki ubijeni 19. maja 1993. na mostu Vrbanja (Sarajevo), ali zato znaju imena svih onih koji su „raspolagali“ njihovim životima i životima mnogih koji danas ne postoje.

Ne znam koliko ljudi zna za ime Josipa Rajla Kira, ubijenog zbog stava da „Dok sam ja načelnik Osječko-baranjske policijske uprave rata između Srba i Hrvata na ovom području neće biti“, ali zato znaju za Branimira Glavaša (u Hrvatskoj glorifikovanog), nalogodavca likvidacije.

I to su samo tri primera, ne i završen spisak takvih ljudi čija se uzvišena herojska dela (kao kap u sušnoj zemlji) stope i nestanu. Štampa, kojoj su stvarni glavni urednici vlastodršci (a ne oni potpisani), a novinari polupismeni slepi poslušnici, čak ni prigodom i godišnjicom, ovakve slučajeve – nespojive sa groteksnim i odurnim likovima vlasti, garniranim polusvetom rijalitija i ostataka nekadašnjeg umetničkog i sportskog sveta (idola nekih mladosti), koji su se, u međuvremenu, najmanje iz ubeđenja priklonili ovoj surovoj kasti – ne pominje.

Igrokazi sa osuđenim ratnim komandantima ili vođama – šetanje po žabokrečivim TV kanalima onih koji su već „odslužili“ svoju krivicu (da li se tako nešto ikada može „odslužiti“) i njihova nova glorifikacija (prevrednovanje) ili tragikomično (uz organizaciju i kontrolu vlasti) višednevno prljanje i čišćenje prestoničkih fasada, služe samo za skretanje pažnje, kao trik za otklanjanje opasnosti, kao varljivo uzmicanje fazanke navodno slomljenog krila, čime protivnika odvodi što dalje od gnezda.

Maksima „Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica“ ista je kao „Hrvatska do Zemuna“, „Albanija do Niša“, ili „Bugarska do Morave“ (a ove maksime nisu i jedine u opticaju), a pretnja „Zaklaćemo sto muslimana za jednog Srbina!“ (poznato je u istoriji ko je primenjivao takvu odmazdu, i iz kakvih usta je izrečena) jednaka je onoj „Trećini promeniti veru, trećinu proterati, a trećinu poklati“, „Ubij, ubij Srbina!“ ili „Srbe na vrbe!“

Teško je objasniti put budućnosti posle rata (ako se ratovi ikada imaju završetke ili su to samo predasi i prilike da dorastu novi dželati i nove žrtve) jer svi i ne delimo jednako teret tragičnih klanja, intenzitet patnji ili bol za izgubljenim.

Do budućnosti postoje samo dva puta: put postepenog i sigurnog pomirenja (ne i zaborava), zbog nas samih, zbog naše dece – ili put nastavka, jačanja mržnje, nepomirljivosti i sukoba do potpunog uništenja, kao u zakonu krvne osvete.

Vatru, ako se ne raspiruje i na nju ne dodaje gorivo, vreme polako utrne (znam, jer ih i sam palim po imanju), uzavrelu površ polako stišava pepeo koji lagano stiska i sužava središnje vrelo grotlo, do njegovog konačnog utrnuća. Do vetra koji sve to raznese, ponegde i kao prihranu novim travama. A ako se na vatru, na tu užarenu osnovu, stalno doliva (dodaje) i duva – buknuće i jače (baš zbog te već formirane užarene osnove).

Znaju to dobro svi ovi što, naokolo, raspirujući, neprekidno i silovito duvaju u nju.

A najviše ovaj što mu je majka priroda (ili genetika?) podarila baš odgovarajući instrument.

Autor je književnik iz Bora